Mužev stariji brat izašao je iz automobila sa fasciklom u ruci.
Nismo se vidjeli godinama, pa sam odmah znala da nije došao bez razloga.
„Moramo razgovarati“, rekao je.
Ušli smo u kuću i sjeli za sto.
Otvorio je fasciklu i izvadio nekoliko starih papira.
„Ova kuća nije vaša.“
Muž je problijedio.
„Kako nije? Otac mi je rekao da gradim na dedovini.“
Brat je spustio dokument ispred njega.
„Zemlja je poslije djedove smrti pripala meni. Otac ti to nikada nije rekao.“
Nisam mogla vjerovati.
Petnaest godina smo svaki slobodan dinar ulagali u kuću koja, prema papirima, nije bila naša.
„I šta sada želiš?“ pitala sam.
Očekivala sam da će tražiti da se iselimo.
Ali on je rekao:
„Ništa.“
Pogledali smo ga zbunjeno.
„Došao sam jer sam tek poslije očeve smrti pronašao ove papire. Nisam znao šta je uradio.“
Muž je ljutito ustao.
„Ako je tvoje, zašto si čekao da završimo kuću?“
Brat je odmahnuo glavom.
„Zato što nisam ni znao da je parcela moja.“
Zatim je izvadio još jedan dokument.
„Ali postoji nešto još gore.“
Bio je to ugovor star skoro dvadeset godina.
Na njemu je bio potpis njihovog oca.
„Otac je ovu zemlju založio zbog duga.“
Muž je sjeo.
„Kakvog duga?“
Brat nas je pogledao.
„Duga za koji niko od nas nije znao.“
Sljedećeg jutra otišli smo kod advokata.
Nakon nekoliko sati provjeravanja zemljišnih knjiga i starih ugovora, rekao nam je:
„Imam jednu dobru i jednu lošu vijest.“
„Recite.“
„Loša je da kuća zaista nije upisana na vas.“
Srce mi je potonulo.
„A dobra?“
Okrenuo je ekran prema nama.
„Vlasnik parcele više nije vaš brat.“
Pogledali smo se.
„Pa ko je onda?“
Advokat je izgovorio ime.
Muž je potpuno problijedio.
Bilo je to ime žene koju smo oboje veoma dobro poznavali.
Žene za koju smo vjerovali da je umrla prije više od deset godina…