„Spavala sam sa bratom svog dečka – slučajno.“
Znam kako zvuči. Verovatno mislite da lažem. Ali dogodilo se. I dan-danas me sramota kad se setim.
Bila je to kućna žurka kod njegovog rođaka. Svi su bili opušteni, pilo se, smejalo, muzika glasna. Moj dečko i njegov rođeni brat su blizanci – identični. Imena slična, oblače se isto, čak nose isti parfem. Samo što njegov brat živi u drugom gradu, pa ga retko viđam.
U nekom trenutku, moj dečko mi je rekao da ide po piće. Ostala sam na kauču, neko me iznenada zagrlio s leđa i poljubio u obraz.
Nisam ni pogledala ko je.
„Brzo si se vratio“, rekla sam kroz smeh.
On nije ništa odgovorio. Samo me je uhvatio za ruku i seo pored mene.
Bila sam potpuno uverena da je to moj dečko. U prostoriji je bilo polumračno, muzika je bila toliko glasna da smo jedva mogli da razgovaramo, a ja sam već popila nekoliko čaša vina.
Posle nekoliko minuta rekao mi je da mu nije dobro i da želi malo da legne. Pitala sam ga hoće li da idem s njim.
Klimnuo je glavom.
Otišli smo u jednu od soba na spratu. Svetlo nije bilo upaljeno, samo je kroz prozor ulazila svetlost ulične lampe. Legli smo jedno pored drugog i počeli da razgovaramo.
Barem sam mislila da razgovaram sa svojim dečkom.
Pitala sam ga zašto je odjednom tako ćutljiv. Rekao je da je umoran. Glas mu je bio skoro isti kao bratov, samo malo dublji, ali u tom trenutku nisam tome pridavala značaj.
Poljubila sam ga.
On je uzvratio.
Sve se dogodilo brzo.
Tek nekoliko minuta kasnije začula sam glas iz hodnika.
„Gde si? Doneo sam ti piće!“
U tom trenutku sam se sledila.
To je bio glas mog dečka.
Ustala sam iz kreveta kao oparena i upalila svetlo.
Čovek pored mene nije bio on.
Bio je njegov brat.
Gledala sam ga nekoliko sekundi bez reči. Srce mi je toliko lupalo da sam mislila da ću se onesvestiti.
„Šta si uradio?!“, viknula sam.
On je samo spustio pogled.
„Mislio sam da znaš da sam ja.“
„Kako sam mogla da znam?! Zašto mi nisi rekao?!“
Tada su se vrata otvorila.
Moj dečko je stajao na vratima sa dve čaše u rukama.
Nikada neću zaboraviti njegov izraz lica.
Prvo je pogledao mene. Onda svog brata. Pa opet mene.
Čaše je spustio na komodu i samo pitao:
„Šta se ovde dogodilo?“
Počela sam da plačem i pokušavala da objasnim. Govorila sam toliko brzo da ni sama nisam znala šta izgovaram.
Njegov brat je ćutao.
To me je još više izluđivalo.
„Reci mu! Reci mu da nisam znala da si ti!“
Tada je konačno progovorio.
„Nije znala.“
Moj dečko je nekoliko trenutaka stajao potpuno mirno.
„A ti si znao ko je ona“, rekao mu je.
Nastala je tišina.
Njegov brat nije odgovorio.
To je bio odgovor sam po sebi.
Moj dečko je izašao iz sobe, a ja sam potrčala za njim. Molila sam ga da me sasluša. Govorila sam mu da sam bila sigurna da je to on.
Zaustavio se tek ispred kuće.
„Tebi verujem“, rekao je. „Ali njemu više nikada neću.“
Te reči su mi ostale u glavi.
Žurka se završila praktično istog trenutka. Njih dvojica su se posvađala i skoro potukla. Rođaci su ih razdvajali, a ja sam sedela u automobilu i plakala.
Narednih nekoliko dana moj dečko nije želeo ni da priča sa mnom.
A onda me je pozvao.
Našli smo se u našem omiljenom kafiću. Mislila sam da dolazi da raskine sa mnom.
Seo je preko puta mene i dugo ćutao.
„Znam da nisi namerno“, rekao je konačno. „Ali svaki put kada te pogledam, setim se njega.“
Nisam znala šta da odgovorim.
Posle skoro četiri godine veze, rastali smo se tog dana.
Ne zato što sam želela njegovog brata.
Ne zato što sam ga prevarila namerno.
Nego zato što se dogodilo nešto preko čega on jednostavno nije mogao da pređe.
Najtužnije od svega?
Njih dvojica od te večeri skoro uopšte ne razgovaraju.
Prošlo je više od dve godine. Ja danas imam drugi život, a koliko znam, i moj bivši ima novu devojku.
Ali svaki put kada osetim parfem koji je on nosio, setim se te večeri.
I jedne greške koja je trajala samo nekoliko minuta, a promenila odnose troje ljudi zauvek.