„Muž mi je posljednjih godinu dana svakog prvog petka u mjesecu govorio da mora ostati duže na poslu. Nisam sumnjala sve dok jedne večeri nisam pronašla parking kartu iz drugog grada. Na poleđini je hemijskom bilo napisano: ‘19:30 – naše mjesto, kao nekada.’ Sljedećeg petka sam ga pratila. Kada sam vidjela ženu koju je zagrlio, nisam mogla vjerovati svojim očima.“
Bila je to moja najbolja prijateljica Jelena.
Poznajemo se još iz srednje škole.
Bila mi je kuma na vjenčanju.
Naša djeca su odrasla zajedno.
A sada je stajala ispred restorana i grlila mog muža.
Ostala sam u automobilu.
Nisam imala snage da izađem.
Ušli su zajedno.
Čekala sam gotovo dva sata.
Kada se Marko vratio kući, sjedila sam u dnevnoj sobi.
Stavila sam parking kartu ispred njega.
„Je li bilo lijepo s Jelenom?“
Problijedio je.
„Pratila si me?“
„Vidjela sam vas.“
Sjeo je.
„Ana, nije ono što misliš.“
„Onda mi objasni zašto se moj muž tajno sastaje sa mojom najboljom prijateljicom.“
Marko je izvadio telefon.
Pokazao mi je fotografiju.
Na njoj smo bile Jelena i ja kao tinejdžerke.
Između nas je stajao mladić.
Prepoznala sam ga.
Nikola.
Moja prva ljubav.
Čovjek koji je nestao iz mog života prije gotovo dvadeset godina.
„Kakve Nikola ima veze sa ovim?“
Marko je rekao:
„Jelena je prije godinu dana dobila pismo od njega.“
Srce mi je počelo lupati.
„Nikola je živ?“
„Jeste.“
„Gdje je?“
„To pokušavamo saznati.“
Nisam razumjela.
Nikola je otišao u inostranstvo nekoliko mjeseci prije nego što sam upoznala Marka.
Nikada mi nije objasnio zašto.
Godinama sam mislila da me jednostavno prestao voljeti.
„Zašto Jelena dobija njegova pisma?“
Marko mi je pružio kovertu.
Na njoj je pisalo moje ime.
Otvorila sam je.
Prva rečenica glasila je:
„Ana, ako ovo ikada dobiješ, znači da Marko više nije mogao skrivati istinu.“
Pogledala sam muža.
„Kakvu istinu?“
Spustio je glavu.
Nastavila sam čitati.
Nikola je napisao da nije otišao zato što me nije volio.
Otišao je zato što je nekoliko dana prije naših zaruka dobio fotografije na kojima sam navodno bila sa drugim muškarcem.
„Kojim muškarcem?“
Marko nije odgovorio.
Okrenula sam sljedeću fotografiju.
Na njoj sam bila ja.
A pored mene – Marko.
Fotografija je napravljena godinu dana prije nego što smo se, prema mom sjećanju, upoznali.
„Ovo nije moguće.“
Marko je zatvorio oči.
„Poznavali smo se prije.“
„Ne.“
„Jesmo.“
Tada mi je ispričao nešto što mi je potpuno promijenilo sliku prošlosti.
Marko i Nikola bili su prijatelji.
Upoznala sam Marka preko Nikole.
Ali nekoliko mjeseci kasnije doživjela sam nesreću.
Izgubila sam dio sjećanja na period prije nje.
„Zašto mi niko nije rekao?“
„Tvoja majka je insistirala.“
„Zašto?“
Marko je otvorio ladicu.
Izvadio je staru kutiju.
Unutra je bio prsten.
„Ovo sam kupio prije tvoje nesreće.“
„Za koga?“
Pogledao me.
„Za tebe.“
Odmaknula sam se.
„Ali ja sam tada bila sa Nikolom.“
„Zato je sve krenulo po zlu.“
Marko je bio zaljubljen u mene.
Nikola je to saznao.
Njih dvojica su se posvađala.
A nekoliko dana kasnije Nikola je nestao.
„Ti si mu poslao fotografije?“
„Nisam.“
„Ko onda jeste?“
Marko je rekao:
„Zato se sastajem sa Jelenom.“
Prema njegovoj priči, Jelena je prije godinu dana pronašla kutiju među stvarima svoje pokojne majke.
U njoj su bile kopije fotografija i pisma koja nikada nisu stigla do mene.
„Zašto bi njena majka imala naše fotografije?“
„Nije ih ona čuvala.“
„Ko jeste?“
„Jelena.“
Zanijemila sam.
„Moja Jelena?“
Marko je klimnuo.
U tom trenutku neko je pozvonio.
Bila je ona.
Ušla je uplakana.
„Morala sam joj reći“, rekao je Marko.
Jelena je sjela preko puta mene.
„Mrzit ćeš me.“
„Pričaj.“
Prije dvadeset godina i ona je bila zaljubljena u Nikolu.
Nikada mi nije rekla.
Kada je shvatila da planira da me zaprosi, napravila je fotografije mene i Marka tako da izgledaju prisnije nego što jesu.
Poslala ih je Nikoli anonimno.
„Ti si nas razdvojila?“
Počela je plakati.
„Imala sam 19 godina. Bila sam ljubomorna i glupa.“
„Dvadeset godina si mi bila najbolja prijateljica i nikada nisi rekla?“
„Pokušala sam mnogo puta.“
„A Marko?“
„On je saznao tek prošle godine.“
Ustala sam.
Nisam mogla ostati u istoj prostoriji s njima.
Ali Jelena me je zaustavila.
„Postoji još nešto.“
Iz torbe je izvadila telefon.
„Nikola mi se javio jutros.“
Srce mi je stalo.
„Šta je rekao?“
Pokazala mi je poruku:
„Večeras dolazim. Ana mora saznati šta se zaista dogodilo nakon nesreće.“
Pogledala sam Marka.
Ponovo je problijedio.
„Šta još ne znam?“
Nije odgovorio.
Tri sata kasnije neko je pokucao.
Otvorila sam vrata.
Nikola.
Nakon gotovo dvadeset godina.
Nekoliko sekundi samo smo se gledali.
„Zdravo, Ana.“
Počela sam plakati.
„Zašto se nisi vratio?“
„Jesam.“
„Kada?“
„Šest mjeseci nakon tvoje nesreće.“
Okrenuo se prema Marku.
„Ali on me je zaustavio.“
„Šta ti je rekao?“
Nikola je izvadio staru kovertu.
„Da si trudna.“
Pogledala sam Marka.
„Nisam bila trudna.“
„Jesi“, rekao je Nikola.
U sobi je nastala tišina.
„Šta?“
Marko je sjeo.
Nikola mi je pružio medicinski nalaz.
Na njemu je bilo moje ime.
Datum je bio nekoliko sedmica nakon nesreće.
Trudnoća: pozitivna.
„Nikada nisam rodila dijete.“
Nikola je tiho rekao:
„To je ono što su ti rekli.“
Ruke su mi se tresle.
„Ko je otac?“
Marko i Nikola su se pogledali.
„Zato sam došao“, rekao je Nikola.
Iz džepa je izvadio fotografiju mladića od oko 19 godina.
Kada sam ugledala njegovo lice, zastao mi je dah.
Imao je moje oči.
Ali Markov osmijeh.
„Ko je ovo?“
Marko je počeo plakati.
Nikola je spustio fotografiju ispred mene.
„To je sin kojeg su ti rekli da nikada nisi rodila.“
Nisam mogla govoriti.
A onda je Nikola dodao:
„Ali prije nego što pitaš ko mu je otac, moraš saznati ko je potpisao da ga daju drugoj porodici.“
Na dokumentu ispod fotografije stajao je potpis.
Prepoznala sam ga odmah.
Bio je to potpis moje majke.