CIMERKE SU MI POJELE HRANU – ALI ONO ŠTO SAM ČULA IZA VRATA PROMIJENILO JE SVE
Pokucala sam još jednom.
Iz sobe sam čula smijeh, a onda je jedna rekla:
„Ćuti, vratiće se u svoju sobu. Sutra ćemo kupiti isto i neće ni primijetiti.“
Tada sam shvatila da su uzele moju hranu.
Otvorile su vrata tek nakon nekoliko minuta.
Na stolu su bile kese koje sam donijela od kuće.
„Zašto ste uzele moje stvari bez pitanja?“
Jedna se nasmijala.
„Pa hrana je, kupićemo ti drugu.“
„Nije problem u hrani, nego što stalno uzimate tuđe!“
Tada je druga djevojka počela plakati.
„Nismo ti sve rekle.“
Pomislila sam da će opet pričati kako nemaju novca.
Ali iz ormara je izvadila nekoliko punih kesa hrane.
„Ovo je sve što ste nam davale posljednja dva mjeseca.“
Zbunila sam se.
„Ako imate hranu, zašto uzimate našu?“
Spustila je pogled.
„Ne uzimamo je za sebe.“
Svake večeri odnosile su hranu jednoj starijoj ženi koja je živjela nekoliko ulica dalje.
„Zašto joj vi nosite?“
Jedna od njih izvadila je fotografiju.
Na njoj sam prepoznala našeg gazdu.
Pored njega je stajala ta žena.
„To je njegova majka“, rekla je.
„Gazda kaže da mu je majka umrla prije deset godina.“
„Nije.“
Zaledila sam se.
Djevojke su tvrdile da ih je upravo ta žena zamolila da se usele u našu kuću.
„Zašto?“
„Da pronađemo nešto što je ovdje sakrila prije nego što je njen sin postao vlasnik.“
„Šta?“
Iz torbe su izvadile mali ključ.
Na njemu je bio broj moje sobe.
Vratile smo se zajedno.
Ključ nije otvarao vrata.
Otvarao je malu zaključanu pregradu ispod mog kreveta za koju nisam ni znala da postoji.
Unutra je bila metalna kutija.
U njoj novac, stari dokumenti i fotografija pet djevojaka koje su prije dvadesetak godina živjele upravo u ovoj kući.
Na poleđini fotografije bila su njihova imena.
Jedno sam odmah prepoznala.
Ime moje majke.
„Moja mama je živjela ovdje?!“
Nikada mi to nije spomenula.
Na dnu kutije nalazila se koverta.
Na njoj je pisalo:
„Ako se moja kćerka ikada useli u ovu sobu, nemojte joj reći istinu dok sama ne pronađe kutiju.“
Ruke su mi počele drhtati.
Tada je zazvonio telefon jedne od cimerki.
Pogledala je ekran i problijedjela.
„Ona je ispred kuće.“
„Ko?“
„Gazdina majka.“
Nekoliko trenutaka kasnije začulo se kucanje.
Otvorila sam vrata.
Starica me je pogledala i rekla:
„Ličiš na svoju majku. Ali ako si pronašla kutiju, vrijeme je da saznaš zašto ti je upravo ova soba iznajmljena mnogo jeftinije nego ostalima.“
A onda je iz džepa izvadila fotografiju moje majke sa našim gazdom.
Na poleđini je pisao datum mog rođenja.