DEDA MI NIKADA NIJE DAO NI CENTA – A KADA SAM ZAVRŠIO FAKULTET, DONIO MI JE STARU TORBU I REKAO: „SADA JE TVOJA“
Otvorio sam torbu očekujući možda neku uspomenu iz Njemačke.
Unutra nije bilo novca.
Bila je puna starih dokumenata, fotografija i jedna koverta na kojoj je pisalo moje ime.
„Šta je ovo, deda?“
Samo se nasmijao.
„Čitaj.“
Otvorio sam pismo.
„Godinama si mislio da sam škrt. Svaki put kada ti nisam dao 10 ili 20 eura, želio sam da naučiš da ništa u životu ne dolazi samo.“
Pogledao sam ga.
„Dobro, naučio sam. Ali kakve veze ima ova torba?“
Pokazao je na dokumente.
„Nastavi.“
Na sljedećem papiru nalazili su se bankovni izvodi.
Svaki mjesec, još od mog rođenja, deda je odvajao dio svoje penzije.
20 eura.
30 eura.
Nekada 50.
Godinama.
„Deda, čiji je ovo račun?“
„Tvoj.“
Zanijemio sam.
Na računu je bilo nekoliko hiljada eura.
„Zašto mi nikada nisi rekao?“
„Da si znao da te novac čeka, možda danas ne bi imao diplomu.“
Zagrlio sam ga.
Mislio sam da je to cijelo iznenađenje.
Ali deda je pokazao prema dnu torbe.
„Ima još.“
Pronašao sam mali ključ sa adresom u Njemačkoj.
„Šta ovo otključava?“
Deda je dugo ćutao.
„Stan.“
„Kakav stan?“
„Onaj u kojem sam živio dok sam radio tamo.“
Počeo sam se smijati.
„Ali rekao si da si cijelog života bio podstanar.“
„Jesam. Sve dok ga nisam kupio.“
Izvadio je posljednji dokument.
Stan je bio na njegovo ime.
A ispod je stajalo da nakon njegove smrti prelazi na mene.
„Zašto baš meni? Imaš još unučadi.“
Deda se uozbiljio.
„Zato što stan nije najveća stvar koju ti ostavljam.“
Iz torbe je izvadio staru crno-bijelu fotografiju.
Na njoj je stajao mnogo mlađi deda pored čovjeka kojeg sam odmah prepoznao.
Bio je to vlasnik firme u kojoj sam samo dan ranije dobio svoj prvi posao.
Pogledao sam dedu.
„Odakle poznaješ mog direktora?“
Deda se nasmiješio.
„Bolje pitanje je zašto je baš tebe zaposlio između 200 kandidata.“