IZAŠAO SAM GO PRED DRUGARICU DA JE IZNENADIM – ALI NJENA REAKCIJA NIJE BILA NI BLIZU ONOGA ŠTO SAM OČEKIVAO
Čim me je ugledala, oči su joj se raširile.
Nije se nasmijala.
Nije vrisnula.
Samo je skočila sa kauča i rekla:
„JESI LI TI NORMALAN?! ODMAH SE OBUCI!“
Počeo sam da se smijem.
„Pa rekla si da te više ničim ne mogu iznenaditi.“
„Nije zbog toga! Obuci se!“
Tada sam primijetio da gleda prema stolu.
Na njemu su bile dvije šoljice kafe.
„Čekaj… ko je još ovdje?“
Nije stigla da odgovori.
Iz kuhinje se začuo muški glas:
„Je li sve u redu?“
U tom trenutku poželio sam da propadnem kroz zemlju.
Brzo sam zgrabio peškir i pokrio se.
Iz kuhinje je izašao muškarac kojeg nikada ranije nisam vidio.
Pogledao je mene, pa nju.
„Ko je ovo?“
Drugarica je problijedjela.
„Moram nešto da vam objasnim obojici.“
„Obojici?!“
Muškarac je spustio šolju na sto.
„Ti si onaj o kojem mi stalno priča?“
Pogledao sam drugaricu.
„Ko je ovaj čovjek?“
Duboko je udahnula.
„Moj brat.“
Odahnuo sam.
„Pa dobro, zašto mi nikada nisi rekla da imaš brata?“
Nastala je neprijatna tišina.
Muškarac me je pažljivo pogledao.
„Zato što se nas dvojica već poznajemo.“
„Nikada te nisam vidio.“
Izvadio je telefon i pokazao mi staru fotografiju.
Na njoj smo bili on, moj pokojni otac i ja kao mali dječak.
Zaledio sam se.
„Odakle ti ovo?“
Pogledao me pravo u oči i rekao:
„Zato sam danas došao. Vrijeme je da saznaš šta se zapravo dogodilo tvom ocu.“