BABA SE CIJELI DAN NIJE JAVLJALA – OTKLJUČAO SAM NJEN STAN I ONO ŠTO SAM ZATEKAO NISAM OČEKIVAO

Pošto niko nije otvarao, izvadio sam ključ koji mi je otac dao i ušao.

„Bako! Jesi li tu?“

Tišina.

Obišao sam kuhinju, dnevnu i spavaću sobu. Nigdje je nije bilo.

Telefon joj je stajao na stolu, zato se nije javljala.

Već sam htio da zovem oca kada sam začuo glasove iz stana sprat niže.

Pokucao sam kod doktora.

Vrata mi je otvorila baka.

Bila je sređena, nasmijana i potpuno dobro.

„Bako, svi smo se prepali! Zašto se ne javljaš?“

„Zaboravila sam telefon gore.“

Tada sam iza nje ugledao sto postavljen za dvoje.

Doktor je prišao i rekao:

„Izgleda da je vrijeme da porodici kažemo.“

Baka ga je odmah prekinula:

„Još nisam spremna.“

„Kažete nam šta?“ pitao sam.

Pogledala me i nasmiješila se.

„Tvoj otac misli da ovdje dolazim samo na kafu.“

„A ne dolaziš?“

Uzela me je za ruku.

„Prije nekoliko mjeseci ovaj čovjek me je zaprosio.“

Ostao sam bez riječi.

„Ti se UDAJEŠ?!“

Doktor se nasmijao.

Ali baka je odmahnula glavom.

„To nije ono zbog čega sam se bojala da kažem tvom ocu.“

„Pa šta je onda?“

Iz torbe je izvadila staru fotografiju mog pokojnog djeda i doktora zajedno.

„Njih dvojica su se poznavala?“

Baka je spustila pogled.

„Mnogo bolje nego što misliš. A prije smrti tvoj deda mi je ostavio jednu poruku baš za njega.“