Na izlasku je zastala i tiho me pitala:
„Gospodine, da li biste mogli da me sačekate desetak minuta? Moram samo nešto da završim, a ne bih voljela sama da se vraćam.“
Naravno da sam pristao.
Ušla je u veliku kuću, a ja sam ostao u automobilu.
Prošlo je deset minuta.
Pa dvadeset.
Nakon skoro pola sata počeo sam da brinem.
Tada su se vrata kuće otvorila i djevojka je izašla uplakana, noseći malu torbu.
Sjela je u auto i rekla:
„Molim vas, samo vozite.“
„Gdje?“
„Bilo gdje, samo me odvezite odavde.“
Nisam želio da zapitkujem, ali vidio sam da joj ruke drhte.
Nakon nekoliko minuta rekla je:
„Danas sam trebala da se vjerim.“
Pogledao sam je kroz retrovizor.
„A sada?“
„Sada više nemam gdje.“
Ispričala mi je da je momak sa kojim je bila nekoliko godina tog dana pred cijelom porodicom priznao da voli drugu.
„Zato sam izašla.“
„A roditelji?“
„Rekli su mi da se vratim i da ne pravim sramotu.“
Nisam znao šta da kažem.
Pitao sam je ima li prijateljicu ili rođaka kod kojeg može otići.
Odmahnula je glavom.
„Imam baku, ali živi u jednom selu skoro dva sata odavde.“
„Idemo kod bake.“
Pogledala me iznenađeno.
„Ali nemam dovoljno novca za toliku vožnju.“
„Nisam pitao imaš li.“
Vozili smo skoro dva sata.
Kada smo stigli pred malu kuću, starica je izašla na vrata.
Čim je ugledala djevojku, zagrlila ju je.
Djevojka mi je pružila ono malo novca što je imala.
„Ne treba.“
„Ali morate uzeti.“
„Ne moram.“
Tada je baka prišla automobilu.
Pogledala me nekoliko sekundi.
„Kako se zovete?“
Rekao sam joj ime.
Starica je problijedjela.
„A kako vam se zvao otac?“
Pitanje me iznenadilo.
Rekao sam ime.
Baka se uhvatila za ogradu.
„Znala sam.“
„Šta ste znali?“
Ušla je u kuću i vratila se sa starom fotografijom.
Na njoj je bio moj pokojni otac kao mlad čovjek.
Pored njega je stajala upravo ta žena.
„Odakle vam ovo?“
„Tvoj otac i ja smo odrasli zajedno.“
Nisam mogao vjerovati.
„Nikada vas nije spominjao.“
„Postoji razlog.“
Djevojka nas je zbunjeno gledala.
Baka je tada rekla:
„Uđite oboje. Vrijeme je da nešto saznate.“
Sjela je za sto i iz stare kutije izvadila nekoliko pisama.
Sva je napisao moj otac.
„Pisao mi je godinama.“
„Zašto?“
„Zato što smo nekada trebali da se vjenčamo.“
Zanijemio sam.
Moj otac je prije moje majke bio zaručen za ovu ženu.
„Zašto se niste vjenčali?“
„Život nas je razdvojio.“
Pokazala mi je posljednje pismo.
Bilo je napisano nekoliko mjeseci prije mog rođenja.
U njemu je otac napisao:
„Ako ikada upoznaš mog sina, reci mu da sam cijelog života žalio zbog načina na koji smo se rastali.“
Nisam mogao da govorim.
Ali onda je djevojka pitala:
„Bako, zašto si mene dovela u ovu priču?“
Starica ju je pogledala.
„Zato što postoji nešto što ti nikada nisam rekla.“
„Šta?“
„Tvoja majka nije bila moje jedino dijete.“
Djevojka je zastala.
„Imala sam i sina.“
„Gdje je?“
Baka je pogledala mene.
Osjetio sam kako mi se stomak steže.
„Nemojte mi reći…“
„Ne“, rekla je. „Ti nisi moj sin.“
Odahnuo sam.
„Ali tvoj otac jeste bio njegov otac.“
Tišina.
Ako je govorila istinu, moj pokojni otac imao je još jednog sina.
„Gdje je taj čovjek?“
Starica je počela plakati.
„Umro je mlad.“
„Je li imao djece?“
Pogledala je djevojku.
„Jedno.“
Djevojka je problijedjela.
„Mene?“
Starica je klimnula glavom.
Oboje smo zanijemili.
Ako je to bilo tačno, djevojka koju sam slučajno povezao taksijem bila je kćerka mog polubrata.
Moja bratanica.
Ali djevojka je odmah odmahnula glavom.
„To nije moguće. Znam ko je moj otac.“
„Znaš ko te je odgojio“, rekla je baka. „Ne i ko ti je biološki otac.“
Kasnije je urađen DNK test.
Rezultat je pokazao da djevojka i ja zaista jesmo bliski krvni rođaci.
Sjedio sam sa papirom u rukama i nisam mogao vjerovati.
Godinama sam vozio hiljade nepoznatih ljudi kroz Novi Sad.
A baš tog dana, potpuno slučajno, u moj taksi je sjela osoba za koju nisam ni znao da postoji.
Međutim, baka je na kraju izvadila još jedno neotvoreno pismo.
„Ovo ti nisam pokazala.“
„Od koga je?“
„Od tvog oca.“
Na koverti je stajao datum nekoliko dana prije njegove smrti.
Otvorio sam je.
Unutra je bila samo jedna rečenica:
„Ako moj sin ikada doveze djevojku do tvoje kuće, nemoj vjerovati da je to slučajnost — jer ona već godinama pokušava da ga pronađe.“
Pogledao sam djevojku.
Više nije plakala.
„Šta ovo znači?“
Spustila je pogled.
A onda je tiho rekla:
„Nisam slučajno ušla u vaš taksi. Znala sam ko ste prije nego što sam otvorila vrata.“