…povuče cibzar na mom kaputu.
Ja ga uhvatim za ruku i šapnem:
„Marko, nemoj!“
On se nasmije.
„Šta ti je? Mama je žena, neće te pojesti.“
Njegova mama nas gleda potpuno zbunjeno.
„Pusti djevojku, možda joj je stvarno hladno.“
Mislila sam da sam spašena.
Ali Marko ne odustaje.
„Ma kakvi, ovdje je 25 stepeni.“
Povuče cibzar još malo, a ja ga ponovo zaustavim.
Njegova mama tada ustane.
„Sine, ostavi je na miru.“
Pogleda mene i nasmije se.
„Hajde sa mnom u sobu, daću ti nešto toplije.“
U tom trenutku shvatim da sam tek sad u problemu.
Odvede me u spavaću sobu, otvori ormar i izvadi džemper.
„Skini kaput, obuci ovo.“
Ja stojim kao ukopana.
„Ne mogu.“
„Zašto?“
Ćutim.
Ona me pogleda nekoliko sekundi, pa odjednom počne da se smije.
„Čekaj… nemoj mi reći da ispod nemaš ništa pristojno?“
Pocrvenjela sam kao paprika.
„Imam… ali nije baš za upoznavanje sa budućom svekrvom.“
Žena se uhvatila za stomak od smijeha.
„Jao, dijete, pa što odmah nisi rekla!“
Mislila sam da ću propasti kroz pod.
Onda mi je dala svoju dugu kućnu haljinu.
„Obuci ovo, a kaput ostavi ovdje. Neću ništa reći Marku.“
Presvukla sam se i vratile smo se u dnevnu sobu.
Marko me pogleda.
„Otkud ti mamina haljina?“
Njegova mama mrtva ozbiljna odgovori:
„Djevojci je bilo hladno.“
Namignula mi je.
Jedva sam izdržala da ne prasnem u smijeh.
Veče je prošlo odlično.
Kada je njegova mama krenula kući, zagrlila me i tiho rekla:
„Sljedeći put kad želiš da iznenadiš mog sina, prvo provjeri da li sam ja pozvana.“
Mjesecima me bilo sramota kad god bih je vidjela.
A onda je došlo naše vjenčanje.
Dok sam se spremala, svekrva mi je donijela poklon.
Otvorila sam kutiju.
Unutra je bio prelijep crveni kaput.
Na ceduljici je pisalo:
„Za svaki slučaj — ovaj put obavezno obuci nešto i ispod.“
Počela sam da se smijem toliko da mi je šminkerka morala popravljati šminku.
I dan-danas, kad god dođemo kod nje zimi, prvo me pita:
„Je l’ ti hladno ili si se ovaj put stvarno obukla?“