…„Naravno da sam sama. Dođi za pola sata, samo nemoj zvoniti na vrata.“
Kada sam pročitao poruku, osmijeh mi je nestao sa lica.
Mislio sam da će odgovoriti nešto poput: „Ko si ti?“ ili da će odmah shvatiti da se šalim.
Ali ovo nisam očekivao.
Odlučio sam da nastavim.
„Važi. Je li muž na poslu?“
Odgovor je stigao gotovo odmah:
„Jeste, neće se vratiti prije šest.“
Pogledao sam na sat. Bilo je tek dva.
Ruke su mi počele drhtati.
Poslao sam:
„Nedostajala si mi.“
Nekoliko minuta nije odgovarala.
Onda je stiglo:
„I ti meni. Ali ovaj broj ne poznajem. Jesi li promijenio telefon?“
Tu sam već bio ubijeđen da se dopisuje sa nekim drugim.
Nisam mogao izdržati.
Ušao sam u kuću i stavio telefon ispred nje.
„Ko treba da dođe za pola sata?“
Pogledala je ekran, pa mene.
I onda je počela da se smije.
„Šta ti je smiješno?“
Uzela je svoj telefon i pokazala mi poruke.
Ispostavilo se da je nekoliko minuta nakon moje prve poruke pozvala moj stari broj. Telefon mi je zazvonio u džepu dok sam bio u drugoj sobi.
Odmah je shvatila da sam ja.
„Znači sve vrijeme si znala?“
„Naravno.“
„A zašto si onda odgovarala tako?“
„Htio si da se našališ sa mnom. Ja sam samo nastavila šalu.“
Sjeo sam i uhvatio se za glavu.
„Znaš li da sam skoro dobio infarkt?“
„Sljedeći put nemoj testirati vlastitu ženu ako nisi spreman na rezultat.“
Oboje smo se na kraju smijali.
Ali meni više nikada nije palo na pamet da joj šaljem poruke sa nepoznatog broja.
Htio sam da provjerim ženu, a na kraju je ona provjerila koliko dugo ja mogu izdržati sopstvenu šalu.