„Izvini, nisam znala da si još ovde.“
Okrenula se da ode, ali sam je zaustavio.
„Čekaj.“
Bilo mi je neprijatno. Znao sam da je ona rođaka moje žene i da ne smem ni da pomislim na nešto više.
Pružio sam joj peškir koji je ostao na stolici.
„Sledeći put zaključaj vrata kupatila“, rekao sam kroz osmeh.
Pocrvenela je, zahvalila se i otišla.
Ali taj trenutak me je naterao da se zapitam šta se zapravo dogodilo sa mojim brakom.
Nije problem bila ta mlada žena.
Problem je bio što sam prvi put posle mnogo godina osetio da primećujem nekoga drugog.
Kada se supruga ujutru vratila iz noćne smene, nisam joj ništa skrivao.
Seo sam s njom i rekao:
„Ovako više ne možemo.“
Prvo se naljutila.
Mislila je da je optužujem.
Ali kada sam joj objasnio koliko se usamljeno osećam, počela je da plače.
„Mislila sam da ti je dovoljno što smo zajedno.“
„Nije mi dovoljno da samo živimo pod istim krovom.“
Razgovarali smo satima.
Prvi put posle godina nismo pričali o računima, poslu ili obavezama, nego o nama.
Dogovorili smo se da pokušamo da spasimo ono što smo godinama zanemarivali.
Počeli smo ponovo izlaziti sami, bez telefona i obaveza. Više smo razgovarali i trudili se da vratimo bliskost.
Nije bilo lako i ništa se nije promenilo preko noći.
Ali nekoliko meseci kasnije supruga mi je jedne večeri rekla:
„Zaboravila sam koliko mi je nedostajalo da budemo muž i žena, a ne samo ljudi koji dele kuću.“
Tada sam shvatio da mi ona devojka nije bila iskušenje.
Bila je upozorenje.
Ponekad nas ne privuče druga osoba zato što želimo nekog drugog, već zato što tek tada shvatimo koliko smo se udaljili od osobe koju već imamo.