Kad sam se vratio sa posla, ispred kuće sam ugledao policijski automobil. Srce mi je odmah počelo lupati. Pomislio sam da se studentima nešto dogodilo.
Ušao sam unutra, a policajac me je pitao:
„Jeste li vi vlasnik ove kuće?“
Potvrdio sam.
Tada su sišli brat i sestra. Djevojka je plakala, a njen brat je držao neku fasciklu.
Ispostavilo se da ih je tog dana pronašao čovjek kojeg su godinama izbjegavali. Nije bio nikakav kriminalac, kako sam prvo pomislio, već njihov otac.
Napustio ih je dok su bili djeca i godinama se nije javljao. Sada je saznao da studiraju u Austriji i došao da ih pronađe.
Rekao sam policiji da mogu ostati kod mene koliko žele i da ih niko neće izbaciti.
Nekoliko dana kasnije brat mi je pokucao na vrata.
„Moramo nešto da ti kažemo“, rekao je.
Sjeli smo za sto, a djevojka je izvadila staru fotografiju.
Na njoj su bili njihovi roditelji i još jedan mladić.
Prepoznao sam ga odmah.
Bio je to moj pokojni otac.
„Odakle vam ova fotografija?“ pitao sam.
Brat je otvorio fasciklu koju je tog dana držao pred policijom.
Unutra su bila pisma mog oca.
Jedno je bilo napisano nekoliko mjeseci prije njegove smrti.
Počeo sam da čitam i ostao bez riječi.
U pismu je moj otac pominjao upravo njih dvoje – godinama prije nego što sam ih slučajno sreo ispred svoje kuće.
„Zato smo pristali da živimo baš kod tebe“, rekla je djevojka.
Zaledio sam se.
„Hoćeš reći da naš susret nije bio slučajan?“
Pogledali su se, a onda mi priznali pravi razlog zbog kojeg su došli u Austriju i tražili upravo kuću koju sam naslijedio…