Ona se nije pomjerila.
Samo je malo okrenula glavu prema meni i tiho rekla:
„Znam.“
U trenutku sam se skamenio.
„Kako misliš — znaš?“
Nasmijala se i odgovorila:
„Misliš da nisam primijetila? Sam si kriv što si me pustio da ti sjednem u krilo.“
Nisam znao da li se šali ili govori ozbiljno.
Oko nas je bilo još nekoliko prijatelja, ali niko nije obraćao pažnju na naš razgovor.
„Ako ti smeta, mogu ustati“, rekla je.
„Ne smeta mi.“
Tada me je pogledala i nasmijala se.
Pomislio sam da se između nas konačno događa nešto o čemu sam dugo maštao.
Ali nekoliko sekundi kasnije zazvonio joj je telefon.
Pogledala je ekran i odmah ustala.
„Moram da idem.“
„Ko te zove?“
Nije odgovorila.
Samo je uzela torbu i izašla.
Sljedećeg jutra poslala mi je poruku:
„Moram ti nešto priznati o sinoć.“
Odmah sam je nazvao.
Nije se javila.
Tek nekoliko sati kasnije napisala je:
„Nisam ti slučajno sjela u krilo. Htjela sam nešto da provjerim.“
„Šta da provjeriš?“
Poslala mi je fotografiju.
Na njoj smo bili nas dvoje od prethodne večeri.
Ali fotografija je očigledno snimljena iz daljine, a niko od naših prijatelja nije stajao na tom mjestu.
„Ko nas je fotografisao?“
Odgovorila je:
„Upravo zato sam otišla. Čovjek koji me je sinoć zvao već neko vrijeme prati gdje idem i s kim sam.“
A onda mi je rekla njegovo ime.
Kada sam ga pročitao, shvatio sam da ga poznajem mnogo bolje nego što sam želio…