Već nekoliko jutara budio sam se prije nje i gledao je kako spava. Počeo sam da shvatam da mi tih 180 eura više uopšte nije razlog zbog kojeg ostajem s njom.
Jednog jutra rekla mi je:
„Moramo razgovarati.“
Pomislio sam da je shvatila zbog čega je sve počelo.
„Znam da si u početku bio sa mnom zbog kirije“, rekla je.
Zaledio sam se.
„Kako znaš?“
Nasmijala se.
„Imam 63 godine, nisam glupa.“
Bilo me je sramota. Priznao sam joj sve i rekao da mogu odmah da se iselim.
Ali ona me je zaustavila.
„Nisam završila.“
Izvadila je fasciklu i stavila je na sto.
„Stan u kojem živiš nije jedini koji imam. Imam još četiri.“
Mislio sam da se šali.
„Zašto mi to govoriš?“
„Zato što uskoro idem na operaciju i moram srediti neke stvari.“
Tada je izvadila testament.
Na njemu je bilo moje ime.
„Šta je ovo?!“
„Ako mi se nešto dogodi, stan u kojem živiš ostavila sam tebi.“
Odmah sam odbio.
„Ne želim tvoj stan.“
Pogledala me i nasmijala se.
„E upravo sam to željela da čujem.“
Nisam razumio.
Uzela je testament i pocijepala ga.
„To je bila kopija.“
„Zašto si ovo uradila?“
„Jer sam morala da znam da li si se promijenio ili samo bolje glumiš.“
Pomislio sam da je to kraj razgovora.
Ali onda je izvadila staru fotografiju.
Na njoj je bila ona mnogo mlađa, pored muškarca kojeg sam odmah prepoznao.
Bio je to moj pokojni otac.
„Odakle ti fotografija mog oca?“
Spustila je pogled.
„Zato sam ti prije dvije godine baš ja ponudila ovaj stan.“
„Kako to misliš?“
Tada mi je rekla nešto što mi je potpuno promijenilo sliku o našem prvom susretu:
„Tvoj otac me je prije smrti zamolio da pazim na tebe. Ali nije ti rekao kakvu smo nas dvoje prošlost imali…“