Niko od njih ne zna da već šest mjeseci živim u strahu.
Sve je počelo kada sam slučajno uzela njegov telefon da uključim muziku. Stigla je poruka od nepoznatog broja:
„Ako joj kažeš istinu, izgubićeš sve.“
Pitala sam ga šta to znači. Rekao je da je vezano za posao i odmah obrisao poruku.
Nisam mu vjerovala.
Narednih nedjelja postajao je sve čudniji. Zaključavao je telefon, izlazio napolje da razgovara i nekoliko puta se vraćao kući usred noći.
Prije mjesec dana pronašla sam u njegovom automobilu kovertu sa mojim imenom.
Unutra je bila fotografija mene kako izlazim sa posla.
Na poleđini je pisalo:
„Još uvijek joj nisi rekao.“
Kada sam ga suočila s tim, problijedio je.
„Molim te, nemoj nikome govoriti. Sve ću ti objasniti.“
Ali nikada nije objasnio.
A onda je sinoć, pred cijelom porodicom, izvadio prsten.
Shvatila sam da pokušava da me veže za sebe prije nego što saznam istinu.
Zato sam rekla „NE“ i pobjegla.
Jutros, dok sam bila u hotelu, neko je pokucao na vrata.
Pomislila sam da me je pronašao.
Ali ispred je stajala žena koju nikada ranije nisam vidjela.
„Ti si njegova djevojka?“
„Bivša.“
Duboko je udahnula.
„Dobro je što nisi pristala.“
Iz torbe je izvadila istu fotografiju koju sam pronašla u njegovom automobilu.
„Odakle vam ovo?“
„Ja sam je napravila.“
Srce mi je počelo lupati.
„Zašto me pratite?“
Žena me je pogledala pravo u oči.
„Nisam pratila tebe. Pratila sam njega.“
Tada mi je pokazala svoju ličnu kartu.
Kada sam pročitala prezime, zaledila sam se.
Bilo je isto kao njegovo.
„Ko ste vi?“
Spustila je pogled i rekla:
„Njegova žena.“
A onda je dodala rečenicu zbog koje sam shvatila da prosidba nije bila ni približno najveća laž koju mi je priredio…