Poruka je glasila:
„Stigao sam. Nemoj me zvati večeras. Reći ću joj da sam na službenom putu kao i uvijek. Vidimo se sutra.“
Zaledila sam se.
Poruka očigledno nije bila namijenjena mami.
Pogledala sam datum. Poslana je prošlog vikenda, baš kada je tata navodno bio na poslovnom putu.
Nisam znala šta da radim. Mama je stajala pored mene i pitala:
„Jesi li popravila telefon?“
Nisam imala snage da joj pokažem poruku.
Rekla sam da jesam i vratila joj telefon.
Te noći nisam spavala.
Sutradan sam nazvala tatu.
„Gdje si bio prošlog vikenda?“
„Na seminaru. Zašto?“
Lagao je bez sekunde razmišljanja.
Odlučila sam da ne kažem ništa dok ne saznam istinu.
Sljedećeg vikenda opet je rekao da mora poslovno putovati. Sjela sam u automobil i pratila ga.
Nije otišao prema autoputu.
Zaustavio se ispred male kuće na drugom kraju grada.
Izašao je, pogledao oko sebe i pozvonio.
Vrata je otvorila žena.
Tata ju je zagrlio.
Fotografisala sam ih i već krenula da izađem iz auta kada sam ugledala njeno lice.
Telefon mi je skoro ispao iz ruke.
Poznavala sam je.
Bila je to mamina rođena sestra — moja tetka.
Vratila sam se kući potpuno slomljena.
Ali prije nego što sam išta rekla mami, tetka me je nazvala.
„Vidjela sam te danas u automobilu.“
Ćutala sam.
„Molim te, nemoj još ništa govoriti svojoj majci.“
„Kako možete ovo da joj radite?!“
Tetka je dugo ćutala.
A onda je rekla:
„Nije ono što misliš. Tvoj otac nije dolazio kod mene zbog afere.“
„Pa zbog čega onda?“
Odgovorila je rečenicom zbog koje sam sjela:
„Zato što već trideset godina tvoja majka ne zna cijelu istinu o tome ko je zapravo tvoj otac…“