Tetka mi kaže:
„Znaš, mogla si biti malo bolja prema njoj. Ipak je došla u novi grad, sama je i treba joj podrška.“
Nisam mogla vjerovati šta slušam.
„Tetka, bila je kod mene besplatno, jela šta je htjela, dolazila kad je htjela, budila bebu i nije htjela ni dva sata da je pričuva.“
Tetka je odmah odgovorila:
„Ona nije došla da ti bude sluškinja.“
„Nisam ni tražila sluškinju. Tražila sam samo malo poštovanja prema kući u kojoj boravi.“
Razgovor se završio svađom.
Mislila sam da je tu kraj priče.
Ali nekoliko dana kasnije sestra od tetke me nazvala.
„Mogu li doći po stvari koje sam zaboravila?“
Rekla sam da može.
Kada je došla, bila je potpuno drugačija. Tiha, bez telefona u ruci, čak je djelovala kao da je plakala.
„Moram ti nešto priznati.“
Sjela je za sto.
„Nisam se onako ponašala zato što mi nije stalo do tebe ili bebe.“
„Pa zašto onda?“
Izvadila je iz torbe nekoliko papira.
„Nisam ni upisala fakultet.“
Zbunjeno sam je pogledala.
„Kako nisi? Pa zbog toga si došla kod nas.“
Spustila je glavu.
„Pala sam prijemni. Mami nisam smjela reći. Svaki dan sam izlazila iz stana i pretvarala se da završavam stvari oko fakulteta.“
Odjednom mi je sve bilo jasnije.
„Zašto si onda bila tako bezobrazna prema meni?“
Počela je plakati.
„Jer sam bila ljuta na sebe. A ti imaš stan, muža, bebu… sve ono što ja trenutno nemam.“
Bilo mi je žao, ali sam joj rekla da to nije opravdanje da se loše ponaša prema drugima.
Klimnula je.
„Znam. Zato sam i došla.“
Pružila mi je kovertu.
„Ovo je za tebe.“
Otvorila sam je i ugledala novac.
„Šta je ovo?“
„Za hranu i sve dane koje sam provela kod vas.“
Odmah sam joj vratila kovertu.
„Ne treba mi tvoj novac.“
Ali tada je rekla nešto zbog čega sam ostala bez riječi:
„Nije to moj novac. Mama mi ga je dala da ti platim smještaj, ali ja sam ti slagala da nemam ništa.“
Tek tada sam shvatila da tetkin poziv nije bio slučajan — ona je od početka znala mnogo više nego što mi je rekla…