„Da se sredim prije nego što upoznam sina! Neću valjda prvi put da ga uzmem u ruke neobrijan.“
Gledala sam ga nekoliko sekundi i nisam znala da li da se smijem ili da poludim.
„Meni je pukao vodenjak, a ti razmišljaš o brijanju?!“
Tada je shvatio koliko sam ozbiljna, spustio pribor, zgrabio torbu i krenuli smo prema porodilištu.
Sve se odvijalo brzo. Mene su odmah odveli na pregled, a njega ostavili da čeka u hodniku.
Nakon nekoliko sati rodio se naš sin.
Kada su mu dozvolili da uđe, muž je prišao krevetu i potpuno se promijenio. Čovjek koji je cijelu noć pokušavao da bude smiren počeo je plakati čim je ugledao bebu.
Uzeo ga je u naručje i rekao:
„Ćao, mali. Tata se čak obrijao zbog tebe.“
Sestra se nasmijala i napravila našu prvu porodičnu fotografiju.
Godine su prolazile, a ta fotografija je ostala uramljena u dnevnoj sobi.
Za sinov 18. rođendan izvadili smo stare albume. Ispričala sam mu priču o noći kada se rodio i kako je njegov otac, dok sam ja spremala stvari za porodilište, odlučio da se brije.
Sin se smijao, a onda je uzeo onu prvu fotografiju i počeo pažljivo da je gleda.
Odjednom je zastao.
„Čekaj malo… tata, pogledaj ovo.“
Pružio mu je fotografiju.
Muž ju je pogledao i počeo da se smije.
„Nemoguće!“
Uzela sam sliku.
Tek tada, nakon 18 godina, primijetila sam detalj koji niko od nas ranije nije vidio.
U svoj onoj panici muž je uspio obrijati samo jednu stranu lica.
Druga je ostala potpuno neobrijana.
Sin se smijao do suza.
„Znači toliko si žurio da me upoznaš da si došao sa pola obrijanog lica?“
Muž ga je zagrlio i rekao:
„Sine, kad jednog dana budeš postao otac, shvatićeš da u tom trenutku čovjek više ne zna ni šta radi.“
I danas nam je upravo ta fotografija jedna od najdražih uspomena iz njegovog djetinjstva.