U podrumu jedne od njih pronašli smo starijeg čovjeka i dječaka. Bili su promrzli, iscrpljeni i prestrašeni. Čovjek je odmah podigao ruke i rekao da nisu naoružani.
Niko od nas nije znao šta da radi.
Naređenje je bilo da pregledamo kuće i prijavimo sve što pronađemo. Jedan vojnik iz moje grupe već je posegnuo za radio-stanicom.
Tada me dječak pogledao.
Imao je možda sedam ili osam godina.
„Nemojte nas odvesti“, rekao je tiho.
Ne znam zašto, ali u tom trenutku više nisam vidio „drugu stranu“. Vidio sam samo dijete koje se treslo od straha.
Starac je iz džepa izvadio fotografiju.
„Ovo mu je majka. Tražimo je tri dana.“
Na fotografiji sam prepoznao ženu koju smo nekoliko sati ranije vidjeli sa grupom civila koji su krenuli prema sigurnijem području.
Rekao sam ostalima:
„Ovdje nema nikoga. Idemo dalje.“
Jedan od njih me pogledao kao da sam poludio, ali niko nije ništa rekao.
Prije nego što smo otišli, objasnio sam starcu kojim putem su civili krenuli.
Godinama poslije rata nikome nisam pričao o tome.
Oženio sam se, dobio djecu i pokušavao zaboraviti sve što sam vidio.
A onda je prije nekoliko mjeseci na moja vrata pokucao nepoznat čovjek.
Imao je oko četrdeset godina.
„Vi mene ne poznajete“, rekao je.
„Ko ste vi?“
Iz džepa je izvadio staru, izblijedjelu fotografiju.
Odmah sam je prepoznao.
Bila je to ista fotografija koju mi je starac pokazao u podrumu.
„Ja sam onaj dječak.“
Nisam mogao izgovoriti ni riječ.
Zagrlio me i rekao:
„Pronašli smo moju majku tog istog dana. Moj djed mi je cijelog života pričao o vojniku koji nas je pustio.“
Pomislio sam da je zato došao.
Ali onda je izvadio kovertu.
„Moj djed je umro prošle godine. Prije smrti mi je rekao da ovo moram predati vama.“
Na koverti je bilo moje ime.
Kada sam je otvorio i pročitao šta je starac napisao, poslije toliko godina ponovo sam se vratio u onaj hladni podrum…