„Moram nešto da ti kažem prije nego što saznaš od drugih. Nisam otišao u inostranstvo samo zbog posla.“
Srce mi je počelo lupati.
„Kako to misliš?“
Dugo je ćutao, a onda rekao:
„Mama i tata znaju sve. Zato se tako ponašaju prema tebi.“
„Šta znaju?“
„Da se neću vratiti.“
Ostala sam bez riječi.
Objasnio mi je da je dobio posao na neodređeno i već odlučio da ostane tamo. Najgore je bilo što je tu odluku donio prije odlaska, a meni ništa nije rekao.
„A šta će biti sa mnom?“
„Mislio sam da ćeš vremenom doći kod mene.“
„Mislio si? Zar se takve stvari ne dogovaraju sa ženom?“
Tada je priznao još nešto.
Njegovi roditelji su mislili da sam ja razlog zbog kojeg je godinama odbijao odlazak. Kada im je rekao da ostaje u inostranstvu, očekivali su da ću ja napustiti njihovu kuću.
Zato su se preko noći promijenili.
Spakovala sam stvari i otišla kod svoje majke.
Muž me je danima zvao, ali nisam odgovarala.
Nakon dvije sedmice stigla mi je preporučena koverta.
Pošiljalac je bio moj svekar.
Unutra je bio dokument o kući u kojoj smo živjeli.
Na posljednjoj stranici nalazilo se moje ime.
Odmah sam nazvala svekra.
„Šta ovo znači?“
Prvi put poslije dugo vremena govorio je normalno.
„Postoji nešto što naš sin ne zna.“
„Šta?“
„Prije nego što je otišao, tražio je da kuću prodamo.“
Zaledila sam se.
„Zašto je onda moje ime na dokumentu?“
Svekar je uzdahnuo.
„Zato što sam odbio.“
Objasnio mi je da je polovinu kuće nekoliko dana ranije prepisao na mene.
„Zašto biste to uradili poslije svega?“
„Zato što smo bili ljuti na pogrešnu osobu.“
Ali onda je dodao:
„Nemoj još zahvaljivati. Postoji razlog zbog kojeg je naš sin toliko želio da se kuća proda.“
Sutradan mi je donio još jednu fasciklu.
Kada sam vidjela šta je muž pokušavao sakriti od mene prije odlaska, shvatila sam da njegov posao u inostranstvu nije bio ni približno najveća tajna našeg braka…