Već nekoliko jutara primjećujem da gazdarica poslije svega ostaje zamišljena i nekako tužna. Jednog jutra, dok smo pili kafu, upitao sam je:
„Je li sve u redu?“
Dugo je ćutala, a onda rekla:
„Moramo prestati s ovim.“
Pomislio sam da se predomislila zbog naših godina ili da je upoznala nekoga.
„U redu. Ako tako želiš.“
Ali ona me je uhvatila za ruku.
„Nije zbog toga. Moram ti nešto priznati.“
Rekla mi je da joj 180 eura koje mi oprašta za kiriju nikada nije bilo važno. Nakon smrti muža ostala je potpuno sama. Sin joj živi u inostranstvu i godinama dolazi samo nekoliko dana za praznike.
„Mislila sam da mi treba samo društvo“, rekla je.
A onda je dodala:
„Ali sada si mi postao mnogo važniji nego što sam planirala.“
Nisam znao šta da kažem.
Istina je bila da ni ja više nisam dolazio samo zbog kirije. Počeo sam da uživam u našim razgovorima, njenom smijehu i jutarnjoj kafi.
Tada je iz ladice izvadila kovertu.
„Juče sam bila kod notara.“
Odmah sam se ukočio.
„Zašto?“
„Želim da ti ostavim ovaj stan.“
Skočio sam sa stolice.
„Ne dolazi u obzir! Imate sina.“
Spustila je pogled.
„Upravo zato moramo razgovarati.“
Pokazala mi je nekoliko poruka koje joj je sin slao posljednjih mjeseci. Stalno ju je pitao za stan, testament i kada planira da ga prepiše na njega.
„On misli da si ti samo podstanar“, rekla je.
„Pa i jesam.“
„Ne više.“
Tada je zazvonilo na vratima.
Gazdarica je problijedjela.
„Ko je?“
Nije odgovorila.
Prišao sam vratima i otvorio.
Ispred mene je stajao muškarac sa koferom.
Pogledao je mene, pa svoju majku iza mojih leđa.
„Mama, ko je ovaj čovjek i zašto je u tvom stanu ovako rano?“
Tek tada sam shvatio da će 180 eura kirije postati najmanji problem u cijeloj ovoj priči…