Sin me je pogledao i tiho rekao:
„Mama, tata me nikad ne ostavlja ovdje.“
Zbunjeno sam ga pogledala.
„Kako misliš? Pa ovdje živi tvoja dadilja.“
Odmahnuo je glavom.
„Tata samo pozvoni, ona izađe, a onda njih dvoje odu. Mene tata vodi kod jedne druge tete.“
Osjetila sam kako mi se stomak steže.
„Koje tete?“
„Ne znam kako se zove. Ima veliku kuću i uvijek mi daje čokoladu. Tata mi je rekao da tebi ne pričam jer je to naša tajna.“
Nisam željela da plašim dijete, pa sam se pravila mirna.
„Dobro, dušo. Danas ćemo se vratiti kući.“
Na poslu nisam mogla misliti ni na šta drugo.
Kada sam se vratila kući, muž je ležao u krevetu.
„Je li sve prošlo dobro kod dadilje?“ upitao je.
„Jeste“, odgovorila sam i odlučila da još ništa ne govorim.
Sljedećeg ponedjeljka rekla sam mu da imam raniji sastanak na poslu. Zapravo sam parkirala nekoliko ulica dalje od kuće dadilje.
Muž je dovezao sina, pozvonio i djevojka je izašla.
Ali moj sin je bio u pravu.
Nije ušao unutra.
Dadilja je sjela u automobil sa mojim mužem i svi zajedno su otišli.
Pratila sam ih.
Dvadesetak minuta kasnije zaustavili su se ispred velike kuće.
Vrata je otvorila žena od pedesetak godina. Zagrlila je mog sina kao da ga poznaje cijelog života.
Muž i dadilja su zatim ponovo sjeli u automobil i otišli sami.
Prišla sam kući i pozvonila.
Kada je žena otvorila vrata i ugledala me, potpuno je problijedjela.
„Vi ste njegova majka, zar ne?“
„Jesam. Ko ste vi i zašto je moje dijete kod vas?“
Dugo je ćutala.
Zatim je rekla:
„Uđite. Vrijeme je da saznate šta vaš muž radi svakog petka.“
U dnevnoj sobi ugledala sam nekoliko fotografija.
Na jednoj je bio moj muž kao dječak.
„Odakle vam ovo?“
Žena je sjela i rekla:
„Zato što ja nisam nikakva nepoznata žena.“
Tada je izvadila stari dokument i stavila ga pred mene.
Kada sam pročitala ime na njemu, shvatila sam da moj muž godinama nije skrivao samo gdje ostavlja našeg sina — skrivao je čitav dio svog života za koji nisam ni znala da postoji.