Taj čovjek je bio moj otac.
Nisam ga vidjela skoro petnaest godina. Napustio je mene i majku dok sam još bila djevojčica i od tada o njemu nisam znala gotovo ništa.
„Tata?“ izgovorila sam jedva čujno.
Odmah je zaustavio automobil pored puta i okrenuo se prema meni.
„Znao sam da ćeš me prepoznati.“
Nisam znala da li da budem ljuta ili da zaplačem.
„Zašto me nisi odmah pozdravio?“
„Nisam znao želiš li uopšte razgovarati sa mnom.“
Pitala sam ga gdje je bio svih tih godina.
Spustio je pogled.
„Pokušavao sam da te pronađem.“
„Znao si gdje živimo.“
„Jesam. Ali tvoja majka mi je rekla da ne želiš da me vidiš.“
Zaledila sam se.
Majka mi je cijelog života govorila potpuno suprotno — da se on nikada nije interesovao za mene.
„To nije istina.“
Otac je otvorio pretinac automobila i izvadio debelu kovertu.
Unutra su bila pisma.
Na svakom je bilo moje ime.
„Pisao sam ti za svaki rođendan.“
Neka pisma bila su stara više od deset godina.
„Zašto ih nikada nisam dobila?“
„Svako sam slao na vašu adresu. Poslije nekoliko godina počela su da mi se vraćaju.“
Ruke su mi drhtale dok sam ih pregledala.
Na jednom pismu prepoznala sam rukopis svoje majke.
Pisalo je:
„Prestani da joj pišeš. Ona te ne želi u svom životu.“
Odmah sam nazvala majku.
Čim sam joj rekla da sjedim u taksiju sa ocem, nastala je tišina.
„Mama, zašto si mi govorila da me nikada nije tražio?“
Počela je plakati.
„Postoji razlog.“
„Kakav razlog može opravdati petnaest godina laži?“
Tada je izgovorila rečenicu koja je promijenila sve:
„Zato što čovjek koji sjedi pored tebe nije otišao svojom voljom.“
Pogledala sam oca.
On je zatvorio oči.
„Vrijeme je da joj kažeš“, rekla je majka.
Otac je tada izvadio još jedan dokument iz pretinca.
Kada sam pročitala šta na njemu piše, shvatila sam da priča o njegovom nestanku iz mog života nije ni približno onakva kakvom sam je cijelog života zamišljala…