Ponudio sam joj da dođe kod mene i ostane neko vrijeme. Stan je bio velik, djeca su joj već odrasla, a oboje smo nakon toliko godina bili sami.
Nastala je tišina.
„Misliš… da živimo zajedno?“ pitala je.
„Ne moramo ništa da obećavamo. Samo da vidimo možemo li ponovo pronaći ono što smo nekada izgubili.“
Nekoliko dana kasnije stigla je sa dva kofera.
Kada sam otvorio vrata i ugledao je, na trenutak sam ponovo bio onaj mladi vojnik iz 1987. godine.
Prvih nekoliko sedmica bilo je nevjerovatno. Pričali smo do kasno u noć, gledali stare fotografije i prisjećali se mladosti.
A onda je jedne večeri izvadila malu kutiju.
„Ovo čuvam skoro četrdeset godina.“
Unutra su bila moja stara pisma.
Nisam mogao vjerovati.
„Mislio sam da si ih bacila.“
„Nisam mogla.“
Ispod pisama nalazila se fotografija koju nikada ranije nisam vidio. Na njoj je ona držala malu bebu.
„Ko je ovo?“ pitao sam.
Odjednom joj se lice promijenilo.
Dugo je ćutala, a onda rekla:
„Postoji nešto što ti nikada nisam rekla.“
Srce mi je počelo lupati.
Objasnila mi je da je nekoliko mjeseci nakon našeg rastanka 1987. saznala da je trudna.
„Zašto mi nisi rekla?!“
„Pokušala sam. Pisala sam ti, ali pisma su se vraćala. Tvoja porodica mi je rekla da si otišao i da ne želiš više ništa sa mnom.“
Nisam mogao govoriti.
„Gdje je dijete?“
Izvadila je još jednu fotografiju.
Na njoj je bio odrastao muškarac.
„Ovo je moj sin“, rekla je.
Pogledao sam fotografiju i osjetio kako mi se ruke tresu.
Ličiо je na mene iz mladosti.
„Hoćeš reći da je on…“
„Ne znam sigurno. Nikada nisam imala hrabrosti da provjerim.“
Sutradan smo odlučili da uradimo DNK test.
Kada su nekoliko sedmica kasnije stigli rezultati, sjeli smo zajedno i otvorili kovertu.
Pročitao sam prvu rečenicu i ostao bez riječi.
A onda je ona tiho rekla:
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg sam te nakon skoro četrdeset godina pronašla baš sada…“