U tajnosti sam svih šest mjeseci plaćao njene račune, lijekove, hranu i sve što joj je bilo potrebno.
Nisam joj govorio koliko me to košta jer nisam želio da se osjeća kao teret. Čak sam uzeo dodatni posao kako bih mogao pokriti svoje i njene troškove.
Kada mi je rekla da joj sada dugujem novac zato što sam „živio i jeo besplatno“, ostao sam bez riječi.
„Mama, ozbiljno misliš da ti nisam ništa plaćao?“
„Pa nisi mi davao kiriju“, odgovorila je.
Otišao sam do svoje sobe i donio fasciklu.
U njoj su bili računi za struju, vodu, grijanje, lijekove i namirnice koje sam plaćao prethodnih šest mjeseci.
Spustio sam sve pred nju.
„Nisam ti ovo nikada pokazao jer sam mislio da porodica ne treba da vodi evidenciju o svakoj marki.“
Počela je pregledati račune i polako je prestala govoriti.
Ali onda sam izvadio posljednji papir.
„A ovo sam posebno krio od tebe.“
Bio je to ugovor o radu.
Dok je bila bolesna, razgovarao sam sa njenim bivšim poslodavcem. Objasnio sam situaciju i pitao postoji li mogućnost da se vrati kada ozdravi.
Pristali su.
Čak su joj ponudili lakše radno mjesto.
„Htio sam da ti ovo bude iznenađenje kada se potpuno oporaviš.“
Mama je spustila papir i počela plakati.
„Ja sam mislila da si samo došao da živiš kod mene.“
„Došao sam zato što nisam želio da budeš sama.“
Dugo je ćutala.
Onda je ustala, zagrlila me i rekla:
„Sine, oprosti. Nisam znala.“
Pomislio sam da je tu priči kraj.
Ali nekoliko dana kasnije pozvala me je u kuhinju.
Na stolu je stajala koverta sa mojim imenom.
„Sada je red da ti saznaš šta sam ja svih ovih mjeseci krila od tebe.“
Otvorio sam kovertu.
Kada sam vidio šta je unutra, shvatio sam da moja majka ipak nije tražila taj novac bez razloga…