Kada smo sjeli na piće, već sam bila pomalo ljuta. Cijelo veče nisam očekivala da on plaća sve, ali mi je bilo čudno što nijednom nije ni pokušao da izvadi novčanik.
A onda je, potpuno mirno, rekao:
„Možeš li mi dati još 50 eura?“
Pogledala sam ga misleći da se šali.
„Za šta?“
„Treba mi za gorivo i još neke stvari. Vratiću ti.“
Tada mi je sve postalo sumnjivo.
„Čekaj, ja sam platila večeru, piće, a sada tražiš i novac?“
Odjednom je postao nervozan.
„Ako ćemo biti zajedno, valjda treba da pomažemo jedno drugom.“
Nisam mu dala ništa.
Ustala sam i rekla da idem kući.
Mislila sam da je tu kraj naše priče.
Ali već sljedećeg jutra nazvala me prijateljica.
„Jesi li sinoć bila sa Markom?“
„Jesam. Zašto?“
Nastala je tišina.
„Moram nešto da ti pokažem.“
Poslala mi je fotografiju.
Na njoj je bio isti dečko, za stolom u drugom restoranu, sa drugom djevojkom.
Fotografija je bila snimljena samo nekoliko dana ranije.
Odmah sam mu poslala poruku:
„Koliko nas ima?“
Nije odgovorio.
Ali nekoliko minuta kasnije javila mi se nepoznata djevojka.
„Molim te, možemo li razgovarati? Mislim da se viđaš sa mojim dečkom.“
Našle smo se istog dana.
Kada smo uporedile poruke, shvatile smo da je objema pričao gotovo identične priče.
Ali onda je ona izvadila telefon i pokazala mi nešto mnogo gore.
„Nije tražio samo od tebe 50 eura.“
Pokazala mi je poruke još nekoliko djevojaka.
Od svake je pozajmljivao male iznose i obećavao da će vratiti.
A onda sam među imenima ugledala jedno koje sam veoma dobro poznavala.
Bila je to moja rođena sestra.
Kada sam je nazvala i izgovorila njegovo ime, samo je rekla:
„Molila sam se da ga nikada ne upoznaš…“