Imam 19 godina i živim sa cimerkom u velikom gradu. Obje smo došle iz siromašnih porodica i pokušavale smo da se snađemo kako smo znale. Dijelile smo mali stan, račune, hranu i često posljednji novac do kraja mjeseca.
Ona je bila tiha, dobra i skromna. Nekako je uvijek uspijevala da upozna ljude koji su željeli da joj pomognu.
A onda je upoznala mladog advokata.
Bio je kulturan, obrazovan, lijepo obučen i uvijek nasmijan. Prema njoj se ponašao kao prema princezi. Donosio joj je cvijeće, vodio je na večere i često je čekao ispred zgrade kada bi se vraćala s posla.
Priznajem – zavidjela sam joj.
Pitala sam se zašto se meni nikada ne pojavi neko takav.
Jednog dana došao je kod nas i čekao je da se ona vrati iz grada. Sjedio je u dnevnoj sobi, a ja sam bila u kupatilu.
Tada mi je kroz glavu prošla glupa ideja.
Željela sam da provjerim kakav je zapravo.
Izašla sam pred njega samo ogrnuta peškirom i počela očigledno da flertujem.
Pogledao me je, ali odmah skrenuo pogled.
„Možeš li, molim te, da se obučeš?“ rekao je.
Umjesto da stanem, odlučila sam da nastavim sa svojom glupom „probom“. Napravila sam još jedan korak prema njemu i pokušala da vidim hoće li prihvatiti moje udvaranje.
On je ustao.
„Ovo nije u redu.“
„Zašto?“ upitala sam, pokušavajući da se nasmijem.
„Zato što si ti njena prijateljica, a ja sam njen momak.“
U tom trenutku začuo se ključ u vratima.
Cimerka se vratila ranije.
Kada nas je ugledala, samo je stajala na vratima.
Pogledala je mene, zatim njega.
„Šta se ovdje događa?“
Nisam znala šta da kažem.
On je prvi progovorio.
Ispričao joj je sve.
Nije pokušao da me zaštiti niti da situaciju predstavi drugačije. Rekao joj je da sam pokušala da flertujem s njim i da me je odbio.
Cimerka me gledala nekoliko sekundi.
„Zašto?“
To jedno pitanje bilo mi je gore od bilo kakve svađe.
Spustila sam pogled.
„Bila sam ljubomorna.“
„Na mene?“
Klimnula sam glavom.
Oči su joj se napunile suzama.
„Mislila sam da si mi prijateljica.“
Pokušala sam da objasnim da sam samo željela da provjerim da li joj je vjeran, ali čak je i meni moje objašnjenje zvučalo jadno.
Istina je bila mnogo jednostavnija.
Zavidjela sam joj.
I zbog te zavisti bila sam spremna da uništim nešto lijepo što je imala.
Nekoliko dana gotovo da nismo razgovarale.
Bilo me je toliko sramota da sam počela tražiti drugi stan. Kada sam joj rekla da ću se iseliti, sjela je preko puta mene.
„Ne moraš da odeš“, rekla je. „Ali ako ćemo nastaviti da živimo zajedno, moraš da poštuješ moje granice.“
Izvinila sam joj se.
Ne onim običnim „izvini“ kojim samo želiš da se neprijatna situacija završi.
Priznala sam sve – da sam bila ljubomorna, nesigurna i da sam željela sebi da dokažem da njen dečko nije toliko dobar koliko je izgledao.
Trebalo je mnogo vremena da mi ponovo vjeruje.
Oni su ostali zajedno.
A ja sam iz svega izvukla lekciju koju nisam očekivala.
Mislila sam da testiram njega.
Na kraju sam testirala samo sebe.
On je svoj test prošao.
Ja svoj nisam.