Bili smo zajedno tri mjeseca kada sam prvi put pomislio da nešto ozbiljno ne štima.
Veza nam je od početka bila lijepa. Mnogo smo razgovarali, izlazili, smijali se istim stvarima i djelovalo mi je da smo se pronašli. Jedino je u intimnim trenucima bila potpuno drugačija.
Bila je nesigurna i ukočena. Često bi me pitala:
„Je l’ ovako dobro?“
Ponekad sam imao osjećaj da toliko razmišlja o tome radi li nešto „kako treba“ da uopšte nije mogla da se opusti.
Nikada je nisam požurivao niti kritikovao.
Govorio sam joj:
„Ne moraš ništa da dokazuješ. Samo se opusti.“
Mislio sam da joj treba vremena da stekne povjerenje.
A onda se nešto promijenilo.
Gotovo preko noći postala je mnogo sigurnija u sebe. Više nije postavljala deset pitanja. Bila je opuštenija i kao da je konačno prestala da se plaši da će nešto uraditi pogrešno.
U početku mi je bilo drago.
Pomislio sam da se konačno potpuno opustila pored mene.
Ali promjena je bila toliko nagla da sam se ipak pitao šta se dogodilo.
Jedne večeri, dok smo poslije intimnog trenutka ležali i razgovarali, dugo je ćutala.
Vidjelo se da želi nešto da kaže.
„Šta je?“ pitao sam.
Okrenula se prema meni.
„Moram ti priznati nešto.“
Odmah mi je kroz glavu prošlo najgore.
„Reci.“
Duboko je udahnula.
„Lagала sam ti.“
Sjeo sam.
„O čemu?“
„Kada smo počeli da se zabavljamo, rekla sam ti da sam prije tebe imala nekoliko ozbiljnih veza.“
Sjećao sam se tog razgovora.
„I?“
„Nije bilo tako.“
Nisam razumio.
Tada mi je priznala da prije mene zapravo nije imala ozbiljnu vezu i da je zbog toga bila strašno nesigurna. Plašila se da ću pomisliti da je čudna ili nezrela, pa je izmislila iskustvo koje nije imala.
„Dobro“, rekao sam. „Ali zašto si se onda odjednom toliko promijenila?“
Spustila je pogled.
„Počela sam da idem kod psihologa.“
To nisam očekivao.
Objasnila mi je da problem nije bio samo u našoj vezi. Godinama je imala ogromnu nesigurnost u vezi sa svojim izgledom i stalno je razmišljala šta drugi misle o njoj.
Čak i kada bismo bili sami, u njenoj glavi su se vrtjela ista pitanja:
Jesam li dovoljno lijepa?
Da li nešto radim pogrešno?
Hoće li me ostaviti?
Jedna prijateljica joj je preporučila razgovor sa stručnom osobom.
Nije mi rekla jer se stidjela.
„Mislila sam da ćeš misliti da sa mnom nešto nije u redu.“
Gledao sam je nekoliko trenutaka.
A onda sam se nasmijao.
„Znači, sve vrijeme sam mislio da postoji neka velika tajna, a ti si samo počela više da vjeruješ sebi?“
Počela je da se smije.
„Otprilike.“
Ali onda se ponovo uozbiljila.
„Ima još nešto.“
Pomislio sam: evo ga.
„Šta?“
„Psiholog mi je rekao da prestanem da pokušavam da budem osoba za koju mislim da ti želiš da budem. Zato sam prestala stalno da te pitam šta je dobro i šta očekuješ od mene.“
Tada mi je sve postalo jasno.
Promjena koju sam primijetio nije nastala zato što se pojavio neko drugi.
Nije skrivala prevaru.
Jednostavno je prestala da posmatra sebe mojim očima.
Sljedećih mjeseci naš odnos postao je mnogo bolji.
Počela je otvoreno da govori šta želi, šta joj smeta i kada se ne slaže sa mnom. Nekada bismo se čak i posvađali oko sitnica, što se ranije gotovo nikada nije događalo.
I upravo tada sam shvatio koliko je prije pokušavala da bude „savršena“.
Danas smo zajedno skoro četiri godine.
Nedavno smo se prisjećali početka veze i rekao sam joj:
„Znaš da sam one večeri bio ubijeđen da ćeš priznati da me varaš?“
Počela je da se smije.
„Vidjela sam ti lice.“
A onda mi je rekla nešto što sam zapamtio:
„Nisam tada naučila kako da budem bolja djevojka. Naučila sam da ne moram stalno da glumim bolju verziju sebe da bi me neko volio.“
Mislim da je upravo tada naša veza zapravo počela da bude ozbiljna.
Ne kada smo naučili sve jedno o drugome, nego kada smo prestali da se pretvaramo da smo nešto što nismo.