Naravno — evo cijele priče, napisane kao emotivna ispovijest sa jakim preokretom:
DANAS ME DEČKO TOLIKO PONIZIO PRED NJEGOVIM PRIJATELJIMA DA SAM OSTALA BEZ RIJEČI
Danas me dečko pokupio s posla i rekao da idemo pravo u restoran jer se tamo nalazi s dvojicom svojih prijatelja i njihovim djevojkama.
Bila sam umorna. Od devet ujutro nisam stigla ništa da pojedem i jedva sam čekala da sjednem i naručim nešto konkretno.
Kad smo stigli, upoznala sam ostale i sve je u početku djelovalo sasvim normalno.
Konobar je donio jelovnike. Dvije djevojke su naručile samo salatu.
Ja sam naručila šniclu u umaku, krompir kao prilog i salatu.
Dečko me pogledao, ali nisam obraćala pažnju.
Kada je hrana stigla, svi su počeli jesti.
Tada je moj dečko pogledao moj tanjir, nasmijao se i pred svima rekao:
„Je l’ ti stvarno planiraš SVE TO pojesti? Pogledaj šta su djevojke naručile, pa pogledaj sebe.“
Njegovi prijatelji su se nasmijali.
Osjetila sam kako mi lice gori.
Pokušala sam da se nasmijem i rekla:
„Nisam ništa jela od jutros.“
Ali on nije stao.
„Pa možda bi ti dobro došlo da nekad preskočiš obrok.“
Za stolom je odjednom nastala neprijatna tišina.
Spustila sam viljušku. Nisam mogla vjerovati da čovjek s kojim sam skoro tri godine upravo tako govori o meni pred ljudima koje sam prvi put upoznala.
A onda se dogodilo nešto što nisam očekivala.
Jedna od djevojaka koja je naručila salatu spustila je svoju viljušku i rekla mu:
„Izvini, ali zašto mene koristiš da bi ponizio svoju djevojku?“
On se zbunio.
Ona je nastavila:
„Ja sam salatu naručila zato što sam prije sat vremena jela kod kuće. Da sam gladna kao ona, naručila bih dva tanjira.“
Njen dečko je prestao da se smije.
Druga djevojka je dodala:
„Meni ovo uopšte nije smiješno.“
Moj dečko je odmah pokušao sve okrenuti na šalu.
„Ma dajte, samo se zezamo.“
Tada sam ga pogledala i prvi put nisam pokušala da ga opravdam.
Jer ovo nije bio prvi put.
Ranije bi mi kod kuće komentarisao koliko jedem, kako izgledam ili šta sam obukla. Uvijek bi poslije rekao da se samo šalio.
Ali ovog puta je to uradio pred drugima.
Uzela sam torbu, ustala i rekla:
„Onda se nastavi zezati bez mene.“
Krenuo je za mnom do izlaza.
Govorio je da pretjerujem i da pravim scenu zbog jedne obične šale.
Okrenula sam se prema njemu i rekla:
„Scenu nisam napravila ja. Ti si odlučio da me poniziš kako bi nasmijao društvo.“
Pozvala sam taksi i otišla kući.
Sat vremena kasnije telefon mi je zazvonio.
Poruku mi nije poslao on.
Poslala mi ju je djevojka koja me odbranila za stolom.
Napisala je:
„Ne poznajem te, ali moram nešto da ti kažem. Kad si otišla, tvoj dečko je rekao da si oduvijek ‘preosjetljiva’ i da ćeš se vratiti čim se smiriš. Nemoj dozvoliti da te ubijedi da se ništa nije dogodilo.“
Dugo sam gledala u ekran.
A onda mi je stigla još jedna njena poruka:
„Njegov prijatelj mi je upravo rekao da ovo nije prvi put da tako priča o tebi kada nisi prisutna.“
Tu me je presjeklo.
Nisam više bila povrijeđena zbog onoga što je rekao u restoranu.
Bila sam povrijeđena jer sam konačno shvatila koliko sam puta prihvatila „šalu“ koja mi uopšte nije bila smiješna.
Te večeri mi je dečko poslao desetak poruka.
Na posljednju sam odgovorila samo jednom rečenicom:
„Ne vraćam se ovaj put.“
A onda sam ga blokirala.
I prvi put poslije dugo vremena večerala sam bez osjećaja da moram nekome da objašnjavam koliko hrane smijem staviti na svoj tanjir.