Devojka i ja smo te večeri odlučili da se malo sklonimo od grada. Vozili smo desetak minuta dok nismo pronašli mirno, zabačeno mesto pored starog puta. Ugasio sam motor, ostavio samo tiho radio i činilo se da nas niko neće ometati.
Posle nekog vremena primetio sam svetla u retrovizoru. Automobil je polako skrenuo sa puta i krenuo pravo prema nama.
„Ma nemoj… baš ovde“, promrmljao sam.
Auto se zaustavio svega nekoliko metara dalje. Unutra su bili momak i devojka. Izgleda da su imali potpuno istu ideju kao mi. Problem je bio što su ostavili upaljena svetla, usmerena pravo prema našem automobilu.
Čekao sam minut-dva misleći da će ih ugasiti. Nisu.
Devojka me pogledala i počela da se smeje.
„Eto ti romantike.“
Pokušao sam da smislim kako da im dam do znanja da nam smetaju, a da ne izlazim iz automobila i ne pravim neprijatnu situaciju.
Onda mi je sinula ideja.
Pružio sam ruku prema ručici za svetla i nekoliko puta im blicnuo dugim svetlima. Blicanje se među vozačima često koristi kao neformalni signal upozorenja.
Nekoliko sekundi ništa se nije dogodilo.
A onda su se njihova svetla ugasila.
„Vidiš da razumeju“, rekao sam ponosno.
Međutim, prošlo je možda pola minuta kada su njihova svetla ponovo zasijala — ovaj put su nama blicnuli dva puta.
Pogledali smo se i prasnuli u smeh.
Izgleda da smo bez ijedne izgovorene reči postigli dogovor: mi ne smetamo njima, oni ne smetaju nama.
Posle toga su oba automobila ostala u mraku, svako na svojoj strani parkinga.
Ali kada smo dvadesetak minuta kasnije krenuli kući, prošli smo pored njihovog automobila. Momak je spustio prozor, podigao palac i dobacio:
„Hvala, komšija!“
Devojka pored mene se toliko smejala da je jedva uspela da kaže:
„Najčudniji komšiluk koji smo ikad imali.“
I danas, kad god prođemo tim putem, oboje se setimo večeri kada smo sasvim slučajno pronašli par koji je imao potpuno isti plan kao mi — i kada smo se oko svega sporazumeli samo pomoću farova.