Cijela priča
Sreo sam školskog kolegu kojeg nisam vidio godinama. Zastali smo, zapričali se i prisjetili školskih dana. Rekao mi je da je napravio kuću i da upravo završava kupatilo, ali da nikako ne uspijeva pronaći nekoga ko će mu dobro postaviti pločice.
Pošto se bavim tim poslom, ponudio sam mu pomoć.
„Ma doći ću sutra, završit ćemo to“, rekao sam.
Došao sam rano ujutro i odmah počeo raditi. Kupatilo nije bilo malo, ali sam se potrudio i do predvečerja završio gotovo sve. Nisam mu tražio ni marke – ipak smo nekada zajedno sjedili u školskoj klupi.
Problem je bio što sam cijeli dan radio, a niko me nije ponudio ni kafom, ni sendvičem, ni ručkom. Kako su sati prolazili, bio sam sve gladniji.
U jednom trenutku više nisam mogao izdržati.
„Hoćeš li mi dati malo vode?“ upitao sam ga.
„Naravno“, odgovorio je i poveo me prema kuhinji.
Kad smo ušli, njegova žena je upravo sipala supu. Miris se širio cijelom kuhinjom i stomak mi je krčao. Pomislio sam: „Sad će me valjda pozvati da sjednem s njima.“
Kolega je otvorio frižider, izvadio flašu vode, nasuo mi čašu i pružio je.
„Izvoli.“
Popio sam vodu, a onda je sjeo za sto pored supruge i počeo jesti.
Nisu me ponudili čak ni tanjirom supe.
Stajao sam nekoliko sekundi i nisam mogao vjerovati. Cijeli dan sam besplatno radio na njegovom kupatilu, a čovjek nije pomislio da me pita jesam li gladan.
Vratio sam se u kupatilo, pokupio alat i stavio ga u torbu.
„Gdje ćeš? Ostalo je još malo“, pitao me.
Pogledao sam ga i rekao:
„Jeste. Ostalo je taman toliko da sutra naučiš sam postavljati pločice.“
Nije ništa odgovorio.
Otišao sam kući gladan, ali sam tog dana naučio nešto važnije od bilo kojeg zanata: nije svako koga poznaješ godinama zaista prijatelj.