Cijela priča
Jedne večeri sjedili smo kod mene u stanu, drugarica i ja. Poznajemo se godinama i uvijek smo se šalili na račun jedno drugog. U jednom trenutku razgovor je skrenuo na to koliko me dobro poznaje.
Naslonila se na kauč, nasmijala i rekla:
„Ma daj, poslije svih ovih godina ti mene više ničim ne možeš iznenaditi.“
„Baš ničim?“ pitao sam.
„Apsolutno ničim“, odgovorila je kroz smijeh.
Odmah mi je pala na pamet potpuno luckasta ideja.
„Dobro, sama si tražila“, rekao sam i otišao prema kupatilu.
Tamo sam odlučio da njenu tvrdnju stavim na probu. Skinuo sam odjeću i nekoliko trenutaka stajao pred ogledalom razmišljajući da li je ovo ipak previše glupa ideja.
Srce mi je lupalo kao ludo, ali nisam želio odustati.
Otvorio sam vrata kupatila i krenuo hodnikom prema dnevnom boravku potpuno go.
Čim sam se pojavio na vratima, drugarica me pogledala i potpuno se ukočila. Nekoliko sekundi nije izgovorila ni riječ.
Ja sam raširio ruke i pobjednički rekao:
„Eto! Rekla si da te više ničim ne mogu iznenaditi.“
Očekivao sam da će početi vikati ili da će me gađati jastukom.
Umjesto toga, samo me je pogledala, podigla obrvu i mrtva-hladna rekla:
„Nisam iznenađena. Samo pokušavam shvatiti zašto nisi ponio peškir.“
Počela je da se smije toliko da su joj krenule suze.
Meni je osmijeh istog trenutka nestao s lica.
Okrenuo sam se i što sam brže mogao vratio u kupatilo.
Iz dnevnog boravka još sam čuo njen smijeh i rečenicu:
„Sljedeći put smisli nešto što će me stvarno iznenaditi!“
Tada sam shvatio da sam želio napraviti šalu na njen račun, a na kraju sam samo uspio dobro nasmijati nju — na svoj račun.