Bila nam je peta godišnjica braka. Danima sam razmišljao šta da kupim supruzi, ali nisam imao nijednu dobru ideju. Ona nikada nije bila žena koja traži skupe stvari, a kad god bih je pitao šta želi, odgovor bi uvijek bio isti:
„Ne treba mi ništa, samo da smo mi dobro.“
Na kraju sam odlučio da ne komplikujem.
Uzeo sam kovertu, stavio unutra pet novčanica od po 100 eura i napisao kratku poruku:
„Pet godina – pet stotina eura. Kupi sebi nešto što već dugo želiš. Volim te.“
Kada sam joj dao kovertu, nasmijala se, poljubila me i zahvalila.
Mislio sam da sam dobro prošao.
Veče smo proveli kod kuće uz večeru i film. Primijetio sam da je nekoliko puta gledala kovertu, ali nisam tome pridavao značaj.
Sljedećeg jutra probudilo me zvono na vratima.
Kurir je stajao ispred kuće sa velikom kartonskom kutijom.
„Paket za vas.“
Potpisao sam i unio ga unutra.
Odmah sam pomislio da mi je supruga možda pripremila iznenađenje za godišnjicu.
Pozvao sam je, ali se nije javljala. Već je otišla na posao.
Nisam mogao izdržati.
Otvorio sam paket.
Na vrhu je bila mala roze kutija, a ispod nje nekoliko uredno složenih stvari.
Prvo sam ugledao dječje cipelice.
Zbunio sam se.
Pomjerio sam papir i pronašao malu bijelu majicu na kojoj je pisalo:
„Vidimo se uskoro, tata.“
Nekoliko sekundi samo sam stajao.
Nisam shvatao.
Onda sam otvorio roze kutijicu.
Unutra je bio test za trudnoću.
Pozitivan.
Ruke su mi počele drhtati.
Supruga i ja smo godinama željeli dijete. Nakon brojnih razočaranja prestali smo čak i razgovarati o tome. Govorili smo jedno drugom da ćemo biti srećni i ako ostanemo sami.
A sada sam držao taj test u rukama.
U kutiji je bila i koverta.
Otvorio sam je.
Unutra je bilo mojih 500 eura.
Na papiriću je napisala:
„Rekao si da kupim sebi ono što najviše želim. Ali ono što najviše želim ne može se kupiti. Čuvaj ovaj novac. Trebaće nam.“
Sjeo sam na pod pored kutije i počeo plakati.
U tom trenutku otvorila su se ulazna vrata.
Supruga je stajala na pragu.
„Nisi valjda već otvorio?“ upitala je kroz smijeh.
Prišao sam joj i zagrlio je toliko jako da je počela da se smije i plače u isto vrijeme.
„Je li stvarno?“ pitao sam.
Klimnula je glavom.
„Stvarno je.“
Tog dana nisam otišao na posao.
Sjedili smo satima, razgovarali, smijali se i pravili planove.
A onih 500 eura?
Nismo ih potrošili.
Stavili smo ih u malu kutiju zajedno sa testom, porukom i dječjim cipelicama.
Godinama kasnije, kada nas dijete pita koji je najbolji poklon koji smo ikada dobili za godišnjicu, supruga i ja se samo pogledamo.
Jer najbolji poklon nije bio u koverti.
Čekao nas je devet mjeseci kasnije.