Kaže moj muž:
„Šest stotina dolara za torbu? Jesi li ozbiljna?“
Pogledala sam ga i rekla da sam njegovoj sestri već obećala da ćemo joj donijeti torbu. Nisam ni slutila da će izabrati baš toliko skupu.
„Nisi joj obećala torbu od 600 dolara. Rekla si da ćemo joj uzeti nešto“, odgovorio je.
Iskreno, bilo mi je neprijatno da sada kažem da ne može. Njegova sestra nam je već poslala fotografiju, boju, model i čak prodavnicu u kojoj možemo da je kupimo.
Napisala sam joj:
„Torba je baš lijepa, ali 600 dolara nam je mnogo za poklon. Pogledaću nešto slično.“
Odgovor je stigao gotovo odmah:
„Ma nema veze, mislila sam da vam tamo to nije skupo.“
Ta rečenica me je baš pogodila.
Kao da život u inostranstvu znači da nam novac pada s neba.
Muž mi je samo rekao:
„Eto, zato sam ti rekao da ne pitaš ljude šta žele. Kupiš sitnicu od srca i gotovo.“
Mislila sam da je tu priča završena.
Ali nekoliko dana kasnije zvala nas je njegova majka.
Poslije nekoliko minuta razgovora rekla je:
„Čujem da nećete kupiti sestri onu torbu.“
Muž me je pogledao, a ja njega.
„Mama, torba košta 600 dolara“, rekao je.
„Pa dobro, vi oboje radite u inostranstvu.“
Tada je muž izgubio strpljenje.
Objasnio joj je da plaćamo stan, račune, osiguranje, gorivo i sve ostalo kao i svaki drugi čovjek. Rekao je da dolazak iz inostranstva ne znači da smo dužni svima kupovati skupe stvari.
Njegova majka se uvrijedila.
„Dobro, nemojte onda ništa donositi.“
Meni je bilo žao. Nisam željela da se zbog jedne torbe napravi porodična svađa.
Ipak smo odlučili da sestri kupimo lijepu torbu, ali od oko 80 dolara. Uzeli smo još nekoliko sitnica za ostale članove porodice i tu stavili tačku.
Dva mjeseca kasnije stigli smo kući.
Prvog dana okupila se cijela porodica.
Podijelili smo poklone, svi su se zahvaljivali, a onda je došao red na njegovu sestru.
Otvorila je kutiju.
Pogledala torbu.
Nasmijala se i rekla:
„Lijepa je.“
Ali po njenom izrazu vidjela sam da je razočarana.
Nekoliko sati kasnije, dok smo sjedili sami u kuhinji, prišla mi je.
„Mogu nešto da te pitam?“
„Naravno.“
„Je li stvarno problem bio u cijeni ili jednostavno nisi htjela da mi kupiš onu koju sam tražila?“
Nisam mogla vjerovati šta slušam.
Mirno sam joj objasnila da 600 dolara nije „sitnica“ ni nama, bez obzira gdje živimo.
Tada je rekla:
„Ali prošle godine ste sebi kupili novi telefon.“
U tom trenutku je moj muž ušao u kuhinju i čuo posljednju rečenicu.
Pogledao je sestru i rekao:
„Mi svoj novac zarađujemo. Ako sebi nešto kupimo, to ne znači da smo dužni isto toliko potrošiti na poklone.“
Nastala je neprijatna tišina.
Njegova sestra ništa nije rekla. Uzela je torbu i otišla u drugu sobu.
Pomislila sam da smo pokvarili cijeli odmor.
Ali sljedećeg jutra me je iznenadila.
Došla je do mene i rekla:
„Izvini. Pretjerala sam. Valjda sam u glavi napravila sliku da vi tamo imate mnogo više nego što zapravo imate.“
Zagrlila me je.
Kasnije sam je nekoliko puta vidjela upravo sa tom torbom.
A od tada, kada dolazimo iz inostranstva, više nikoga ne pitamo šta želi.
Donesemo ono što možemo i što sami izaberemo.
Jer poklon bi trebalo da bude znak pažnje — a ne račun koji porodica ispostavi čim čuje da dolazite iz inostranstva.