Godinama živim mirno u istoj zgradi. Nikad nisam pravila žurke, nisam puštala glasnu muziku, čak nemam ni kućnog ljubimca koji bi mogao nekome da smeta.
Ipak, komšija iz stana preko puta kao da je odlučio da mu baš ja smetam.
Počelo je sitnicama. Prvo bi udarao u zid kada bih uključila televizor. Onda mi je nekoliko puta ostavio poruku na vratima da budem tiša.
Jedne večeri policija mi je pokucala na vrata.
„Dobili smo prijavu zbog buke.“
Ostala sam zbunjena. Sjedila sam sama i čitala knjigu.
Policajci su brzo shvatili da nikakve buke nema i otišli.
Ali prijave su se nastavile.
Jednom me je prijavio dok nisam ni bila kod kuće. Kada sam mu to rekla, samo je slegnuo ramenima.
Prestala sam da se raspravljam. Svaki put bih policajcima mirno otvorila vrata, objasnila situaciju i nastavila sa svojim životom.
A onda, prije nekoliko nedjelja, oko sedam ujutru začula sam veliku buku u hodniku.
Otvorila sam vrata.
Ispred komšijinog stana stajala su dvojica policajaca. Nekoliko minuta kasnije stigla su još dvojica.
Ovoga puta nisu došli kod mene.
Vrata njegovog stana su se otvorila i počela je ozbiljna rasprava. Nisam željela da prisluškujem, pa sam se vratila unutra.
Otprilike sat vremena kasnije ponovo sam pogledala kroz špijunku.
Policajci su izveli mog komšiju sa lisicama na rukama.
Cijela zgrada je bila na nogama.
Kasnije smo saznali šta se dogodilo.
Ispostavilo se da ga policija nije tražila zbog buke niti zbog bilo čega što je imalo veze sa mnom.
Njegov bivši poslovni partner prijavio ga je zbog sumnje da je falsifikovao nekoliko dokumenata u njihovoj zajedničkoj firmi. Policija je došla da ga privede radi daljeg postupka i provjere navoda.
Najveće iznenađenje tek je uslijedilo.
Jedan stariji komšija mi je rekao:
„Znaš li da je mjesecima prijavljivao skoro sve u zgradi? Nisi bila jedina.“
Tada sam shvatila da sve vrijeme problem vjerovatno nije bio u meni.
Nekoliko dana kasnije vratila sam se kući i prvi put poslije dugo vremena prošla hodnikom bez straha da će neko ponovo pokucati na moja vrata zbog izmišljene buke.
Nisam se radovala njegovoj nevolji.
Samo sam pomislila koliko je neobično što je čovjek koji je toliko često zvao policiju zbog drugih na kraju jednog jutra otvorio vrata i ugledao policiju – zbog sebe.