Kaže ona svojoj prijateljici:
„Ne znam kako da mu objasnim. On stvarno misli da je sve savršeno, a ja već mjesecima pokušavam da mu kažem da mi nešto nedostaje.“
U tom trenutku kao da mi se tlo pomjerilo pod nogama. Nisam očekivao da ću čuti tako nešto. Ostao sam iza ormara i nastavio da slušam.
Prijateljica ju je pitala šta joj tačno smeta.
„Nije problem u njemu niti u tome koliko se trudi“, odgovorila je moja supruga. „Problem je što se toliko trudi da sve bude savršeno da je zaboravio na ono najjednostavnije. Nedostaje mi da sjednemo zajedno, pričamo, smijemo se i provedemo veče bez telefona i obaveza. Kao nekada.“
Tada sam shvatio koliko sam pogrešno gledao na naš odnos. Bio sam ubijeđen da je dovoljno da se trudim oko fizičke bliskosti i da će zbog toga sve ostalo automatski biti dobro.
A ona je zapravo željela nešto sasvim drugo — više moje pažnje u običnim svakodnevnim trenucima.
Tiho sam izašao iz stana kako ne bi saznala da sam čuo razgovor. Prošetao sam nekoliko minuta i vratio se kao da sam tek stigao s posla.
Te večeri nisam ništa spominjao. Napravio sam večeru, sklonio telefon i predložio da otvorimo vino i jednostavno razgovaramo.
Pogledala me je iznenađeno.
Pričali smo skoro tri sata. O poslu, planovima, putovanjima, glupostima koje smo radili kada smo se upoznali. Smijala se kao nekada, a ja sam tek tada shvatio koliko mi je i samom to nedostajalo.
Poslije nekoliko dana sama mi je rekla:
„Ne znam šta ti se desilo u posljednje vrijeme, ali kao da si ponovo onaj čovjek u kojeg sam se zaljubila.“
Samo sam se nasmijao. Nikada joj nisam rekao da sam slučajno čuo razgovor sa prijateljicom.
Ponekad mislimo da partneru dajemo sve što mu treba, a zapravo zaboravimo da ga pitamo šta mu zaista nedostaje.