Sinoć smo muž i ja proveli gotovo cijelu noć zajedno. Bilo je prelijepo, kao da smo se ponovo vratili na početak našeg braka. Svekrva i svekar žive s nama u stanu, pa smo njima ustupili spavaću sobu, dok smo mi sebi uredili dio dnevnog boravka za spavanje.
Ujutru je muž rano otišao na posao. Nisam ga ni čula kada je ustao i izašao, toliko sam čvrsto spavala.
Probudila sam se nešto poslije osam. Posegnula sam za telefonom, a onda začula tihe glasove iz kuhinje. Pretpostavila sam da su svekar i svekrva već ustali.
Obukla sam ogrtač i krenula prema kupatilu. Dok sam prolazila hodnikom, svekrva me ugledala i neobično se nasmiješila.
„Dobro jutro, snajka. Jesi li se naspavala?“
„Jesam“, odgovorila sam zbunjeno.
Svekar je sjedio za stolom i pokušavao da sakrije osmijeh iza šoljice kafe. Nisam razumjela šta im je toliko smiješno.
Kada sam ušla u kupatilo i pogledala se u ogledalo, skoro sam propala u zemlju od stida.
Na čelu mi je crvenim karminom bilo nacrtano ogromno srce, a ispod njega je pisalo: „VOLIM TE!“
Odmah sam shvatila ko je kriv.
Muž!
Dok sam spavala, odlučio je da mi ostavi „romantičnu poruku“, očigledno ne razmišljajući o tome da ću prvo sresti njegove roditelje.
Brzo sam pokušala da skinem karmin, ali sam ga samo razmazala po čelu i obrazima. Izgledala sam još gore.
Tada je neko pokucao na vrata.
„Snajka“, rekla je svekrva kroz smijeh, „nemoj toliko da trljaš, imam ja sredstvo za skidanje šminke.“
Htela sam da nestanem.
Kada sam izašla iz kupatila, oboje su se smijali.
„Ma nemoj da se stidiš“, rekao je svekar. „Lijepo je vidjeti da se poslije toliko godina još uvijek volite.“
Svekrva se nasmijala i dodala:
„Samo mu reci da sljedeći put poruku ostavi na papiru.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon. Bio je muž.
Javila sam se i odmah rekla:
„Jesi li ti normalan?!“
S druge strane nastala je kratka tišina, a zatim njegov smijeh.
„Znači, vidjela si poruku?“
„Nisam je samo ja vidjela! Vidjeli su je i tvoji roditelji!“
Počeo je toliko da se smije da nekoliko sekundi nije mogao ništa da kaže.
A onda sam i ja prasnula u smijeh.
Svekrva i svekar su se smijali zajedno sa mnom i odjednom mi više nije bilo neprijatno.
Kasnije tog dana muž se vratio s posla noseći buket cvijeća i malu kutiju čokolade.
„Ovo je izvinjenje“, rekao je.
Pogledala sam ga i odgovorila:
„Prihvatam. Ali od večeras karmin držim pod ključem.“
Svekrva je iz kuhinje dobacila:
„I zaključajte dnevnu sobu!“
Tada smo se svi počeli smijati.
Od tog jutra prošlo je mnogo vremena, ali kad god se porodica okupi i neko spomene najneugodnije porodične trenutke, svekar samo pogleda moje čelo i nasmije se.
A ja tačno znam na šta misli.