Imao sam aferu sa svastikom. Sve je počelo potpuno „nevino“. Poruke koje su trajale malo duže nego što bi trebalo, pogledi koje niko drugi nije primjećivao i šale za koje smo oboje znali da odavno više nisu samo šale.
U početku sam sebi govorio da mogu da prestanem kad god poželim. Volio sam svoju ženu i nisam planirao da je ostavim. Ali svaki put kada bih odlučio da prekinem kontakt sa njenom sestrom, nekoliko dana kasnije ponovo bismo počeli da se dopisujemo.
Na kraju smo prešli granicu.
Afera je trajala mjesecima. Viđali smo se kad god bismo bili sigurni da niko neće saznati. Svaki put sam sebi obećavao da je posljednji.
Nikada nije bio.
Sve se završilo jednog popodneva u stanu moje svastike.
Moja žena je trebalo da bude na poslu do večeri. Barem sam tako mislio.
Odjednom su se otvorila vrata.
Stajala je na ulazu.
Neću nikada zaboraviti njen pogled. Nije vikala. Nije plakala. Samo nas je nekoliko sekundi gledala kao da pokušava da shvati da li je ono pred njom stvarno.
Pokušao sam nešto da kažem, ali me je prekinula.
„Nemoj.“
Okrenula se i izašla.
Pomislio sam da je to najgore što je moglo da se dogodi.
Prevario sam se.
Kada sam stigao kući, čekala me je za stolom. Ispred nje je bio telefon.
„Koliko dugo?“ pitala je.
Priznao sam sve.
Mjesecima.
Tada je pogledala svoju sestru, koja je u međuvremenu došla za mnom, i rekla nešto što me je potpuno slomilo:
„Od njega sam mogla očekivati izdaju. Ali ti si moja sestra.“
Svastika je počela da plače.
A onda je moja žena uzela telefon i pokazala nam poruke.
Znala je već neko vrijeme.
Primijetila je promjene u mom ponašanju i pronašla dio naših poruka. Tog dana nije slučajno došla u stan svoje sestre. Došla je jer je željela svojim očima da potvrdi ono što je već sumnjala.
Ali pravi šok tek je uslijedio.
Rekla mi je da ne želi objašnjenja, obećanja niti još jednu šansu.
Već je razgovarala sa advokatom.
A svojoj sestri je rekla:
„Danas nisam izgubila samo muža. Izgubila sam i sestru.“
U narednim mjesecima naš brak se raspao. Ali posljedice nisu stale na tome.
Njih dvije, koje su cijeli život bile nerazdvojne, prestale su da razgovaraju. Porodična okupljanja postala su nemoguća. Njihovi roditelji saznali su šta se dogodilo i porodica se praktično podijelila.
A svastika i ja?
Nismo ostali zajedno.
Kada više nije bilo skrivanja i tajnih poruka, nestalo je i ono što smo tada nazivali „ljubavlju“.
Ostala je samo šteta koju smo napravili.
Tek tada sam shvatio koliko me skupo koštalo nekoliko mjeseci uzbuđenja.
Izgubio sam ženu, brak i porodicu kakvu sam poznavao.
A ona je izgubila sestru.
Najgore od svega je što nijedno od nas dvoje na kraju nije dobilo ništa vrijedno svega što smo uništili.