U petak ujutro zazvonio mi je telefon. Javila se žena iz pošte i rekla da dođem jer je na moje ime stigla novčana pošiljka koju treba lično da preuzmem.
Prvo sam pomislio da je pogriješila broj.
„Jeste li sigurni da je za mene?“, pitao sam.
Pročitala je moje ime i prezime. Sve je bilo tačno.
Živim veoma skromno sa suprugom i dvoje djece. Godinama sastavljamo kraj s krajem, a ljudi iz mjesta znali su da se našale na naš račun zbog stare kuće, iznošene garderobe i automobila koji češće stoji nego što radi.
Zato mi je kroz glavu odmah prošlo da me možda neko ponovo zeza.
Ipak sam otišao u poštu.
Zima se približavala, a najveća briga bila su mi drva. Imao sam nešto malo spremljeno, ali ni približno dovoljno za cijelu zimu.
Kada sam došao na šalter, pružio sam ličnu kartu.
Radnica je pogledala podatke, zatim mene i rekla:
„Imate pošiljku od 1.000 eura.“
Mislio sam da nisam dobro čuo.
„Koliko?“
Ponovila je iznos.
Ruke su počele da mi drhte. Nikada mi niko nije poklonio toliki novac.
„Ko je poslao?“
Radnica je pogledala dokumentaciju.
„Pošiljalac nije naveo poruku. Imamo samo ime.“
Kada mi je pročitala ime, ostao sam bez riječi.
Bio je to čovjek kojeg nisam vidio skoro dvadeset godina.
Kao mladići radili smo zajedno u jednoj firmi. Jednog zimskog dana njemu je tada kasnila plata, žena mu je bila trudna, a kod kuće nije imao ni dovoljno hrane. Imao sam nešto ušteđevine i dao sam mu gotovo sve što sam imao.
Nisam mu pozajmio. Rekao sam mu da vrati samo ako jednog dana bude mogao.
Ubrzo se odselio u inostranstvo i izgubili smo kontakt.
Vratio sam se kući sa novcem, još uvijek ne vjerujući šta se dogodilo.
Nekoliko dana kasnije stiglo mi je pismo.
Pisalo je:
„Nisam zaboravio zimu kada si ti imao malo, a meni dao skoro sve. Čuo sam da ti sada nije lako. Ovo nije vraćanje duga, jer prijateljstvo nije dug. Samo je došao red na mene da pomognem tebi.“
Sjeo sam za kuhinjski sto i pročitao pismo nekoliko puta.
Supruga je plakala.
Od tog novca kupili smo drva za cijelu zimu, platili nekoliko zaostalih računa i djeci kupili ono što im je bilo najpotrebnije.
Ali najvrijednije što sam tog dana dobio nije bio novac.
Bilo je saznanje da dobro djelo, čak i kada ga uradite i potpuno zaboravite, ponekad pronađe put nazad do vas – čak i poslije dvadeset godina.