USTALA SAM USRED NOĆI I ZATEKLA ZAKLJUČANO KUPATILO: SESTRA JE SPAVALA PORED MENE, A KADA SMO OTVORILE VRATA, PRIZOR NAS JE SKAMENIO!
Kada sinoć nisam umrla od straha, mislim da više nikada neću!
Imam dvadeset četiri godine i živim sa svojom mlađom sestrom Anom u stanu koji smo naslijedile od bake.
Naši roditelji žive u drugom gradu, a nas dvije smo se preselile ovdje zbog fakulteta i posla.
Stan nije veliki, ali je lijep i uredan. Ima dvije spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i jedno kupatilo.
Živimo same već skoro tri godine i nikada nismo imale ozbiljnijih problema.
Barem do prošle noći.
Sve je počelo oko pola tri ujutro.
Probudila sam se jer sam morala otići u toalet.
Napolju je padala kiša, a vjetar je povremeno udarao u prozore.
Ustala sam, obula papuče i krenula niz hodnik.
Kada sam stigla do kupatila, uhvatila sam kvaku.
Vrata su bila zaključana.
Zastala sam.
Kroz uski prostor ispod vrata vidjela sam svjetlost.
Pomislila sam da je Ana ustala prije mene.
„Ana, požuri malo“, rekla sam pospano.
Niko nije odgovorio.
Pokucala sam.
„Ana, jesi li unutra?“
Ponovo tišina.
Pomislila sam da me nije čula.
Vratila sam se u sobu da uzmem telefon.
A onda sam se ukočila.
Ana je spavala u svom krevetu.
Zaboravila sam napomenuti da smo te noći spavale u istoj sobi jer je u njenoj sobi procurio radijator.
Stajala sam nekoliko sekundi i gledala je.
Bila je potpuno pokrivena, mirno je disala i očigledno nije ustajala.
Osjetila sam hladnoću niz leđa.
Ako je Ana ovdje, ko je onda u kupatilu?
Prišla sam njenom krevetu.
„Ana“, šapnula sam.
Nije se probudila.
Protresla sam je za rame.
„Ana, ustaj!“
Otvorila je oči.
„Šta je? Koliko je sati?“
„Neko je u kupatilu.“
Pogledala me zbunjeno.
„Kako neko?“
„Vrata su zaključana, a svjetlo je upaljeno.“
Sjela je na krevet.
„Možda si zaboravila da si ga ostavila upaljenog.“
„Ana, vrata su zaključana iznutra!“
Sada se i ona uozbiljila.
Uzele smo telefone i zajedno krenule hodnikom.
Stan je bio potpuno tih.
Samo se čulo kucanje kiše po prozorima.
Kada smo stigle pred kupatilo, svjetlo je još uvijek gorjelo.
Ana je pritisnula kvaku.
Zaključano.
„Halo? Ima li nekoga?“ upitala je.
Nije bilo odgovora.
A onda se začuo zvuk.
Tih, gotovo neprimjetan.
Kao da je neko nešto pomjerio po pločicama.
Pogledale smo se.
Ana me uhvatila za ruku.
„Jesi li čula?“
Klimnula sam glavom.
Srce mi je toliko snažno lupalo da sam jedva disala.
„Zovi policiju“, prošaputala sam.
Ana je već otključavala telefon kada se iz kupatila začulo nešto još strašnije.
Tri tiha udarca.
Jedan za drugim.
Tup.
Tup.
Tup.
Zatim tišina.
„Ko je unutra?!“ povikala sam.
Niko nije odgovorio.
U tom trenutku sjetila sam se da je brava na kupatilu stara i da se može otvoriti spolja pomoću novčića.
Ali nisam imala hrabrosti ni prići.
Ana je pozvala policiju i objasnila da sumnjamo da je neko ušao u stan.
Rekli su nam da se udaljimo od kupatila, izađemo iz stana ako možemo bezbjedno i sačekamo patrolu.
Nismo čekale ni sekundu.
Zgrabile smo ključeve, izašle na hodnik zgrade i pozvonile komšiji Draganu.
Bio je to stariji čovjek koji je živio vrata do nas.
Otvorio nam je u pidžami.
„Djeco, šta se dogodilo?“
Kada smo mu ispričale, odmah nas je pustio unutra.
Njegova supruga donijela nam je vodu, a mi smo drhtale kao da je napolju dvadeset stepeni ispod nule.
Poslije petnaestak minuta stigla je policija.
Dva policajca ušla su u naš stan.
Mi smo ostale kod komšija.
Nekoliko minuta kasnije jedan od njih pozvao nas je da dođemo.
„Kupatilo je prazno“, rekao je.
Pogledala sam ga.
„Kako prazno?“
„Nema nikoga.“
„Ali vrata su bila zaključana!“
„Jesu. Otvorili smo ih.“
Ana i ja smo se pogledale.
„A svjetlo?“ upitala je.
„Bilo je upaljeno.“
Policajac nas je poveo do kupatila.
Vrata su bila otvorena.
Unutra nije bilo nikoga.
Prozorčić iznad kade bio je zatvoren.
Nije bilo tragova provale.
Nije bilo razbijenog stakla.
Ništa nije izgledalo neobično.
Osim jedne stvari.
Na podu, pored veš-mašine, nalazila se mala lokva vode.
I nekoliko mokrih otisaka.
Izgledali su kao tragovi bosih stopala.
„Ko je posljednji koristio kupatilo?“ upitao je policajac.
„Ja“, odgovorila je Ana. „Oko jedanaest sinoć.“
„Jesi li se tuširala?“
„Jesam.“
Policajac je pogledao tragove.
„Moguće je da su ostali od tada.“
Ali meni nešto nije dalo mira.
Jer se nisam mogla sjetiti da sam ikada ranije vidjela tako neobične otiske.
Bili su mali.
Gotovo dječiji.
Policajci su pregledali stan i zaključili da nema vidljivih znakova ulaska nepoznate osobe.
Savjetovali su nam da provjerimo bravu, prozore i instalacije.
Kada su otišli, Ana je rekla:
„Ja večeras neću spavati ovdje.“
Složila sam se.
Ali prije nego što smo otišle, odlučila sam još jednom pogledati kupatilo.
I tada sam primijetila nešto što mi je ranije promaklo.
Na ogledalu, koje je bilo zamagljeno iako se niko nije tuširao, vidio se trag kao da je neko povukao prstom preko stakla.
Nije bila riječ.
Bio je samo kratak, zakrivljen potez.
Ali me dovoljno uplašio da sam odmah izašla.
Te noći prespavale smo kod prijateljice.
Sutradan ujutro pozvale smo majstora.
Željele smo da provjeri bravu i instalacije, jer nismo mogle prihvatiti da se vrata sama zaključavaju.
Majstor je stigao oko deset.
Pregledao je kupatilo, skinuo unutrašnji dio brave i odmah rekao:
„Evo vam prvog problema.“
Pokazao nam je mali metalni mehanizam.
„Ovaj je potpuno istrošen. Kada se vrata jače zatvore, jezičak može ostati zaglavljen i djelovati kao da su zaključana.“
Ana je odahnula.
„Znači, niko nije morao biti unutra?“
„Ne mora značiti.“
Zatim je pregledao prekidač za svjetlo.
„A ovo vam je drugi problem.“
Pokazao je labav spoj u starom prekidaču.
„Svjetlo može ostati uključeno iako mislite da ste ga ugasile. Ovo treba odmah popraviti.“
Osjetila sam kako mi se tijelo opušta.
Možda je sve ipak imalo jednostavno objašnjenje.
Ali ostali su oni udarci.
I zvuk pomjeranja po pločicama.
Majstor je tada pogledao prema veš-mašini.
„Kada ste posljednji put čistile prostor iza nje?“
„Ne znam“, odgovorila sam.
Pomjerio je mašinu nekoliko centimetara.
A onda smo sve troje ugledali nešto neobično.
Iza nje je ležala mala plastična bočica.
Bila je prazna, ali se u njoj nalazilo nekoliko kamenčića.
Majstor ju je podigao.
„Evo vam zvuka.“
Protresao ju je.
Čula su se tri gotovo ista tupa udarca.
Tup.
Tup.
Tup.
Pogledala sam Anu.
„Ali kako se pomjerala?“
Majstor je pokazao na mašinu.
„Ako je sinoć radila ili se tresla zbog neispravnog oslonca, mogla je pomjeriti ovu bočicu.“
Ana je klimnula glavom.
„Uključila sam pranje kasno sinoć. Zaboravila sam da izvadim veš.“
Sve je počelo dobijati smisao.
Ipak, nisam mogla objasniti mokre tragove na podu.
Tada je majstor pokazao na tanko crijevo iza mašine.
„Ovdje vam pomalo curi voda.“
Pogledala sam lokvu.
Voda je kapala na pod i širila se duž fuga.
Otisci koje smo vidjele mogli su biti naši tragovi od prethodne večeri, djelimično razmazani vodom.
Osjetila sam ogromno olakšanje.
„Znači, cijelu noć smo se plašile pokvarene brave, prekidača i veš-mašine?“
Majstor se nasmijao.
„Izgleda da jeste.“
Ali onda je Ana izgovorila nešto zbog čega sam se ponovo naježila.
„A ko je napisao ono na ogledalu?“
Pogledale smo se.
Majstor je prišao ogledalu.
Trag je još uvijek bio vidljiv.
Nagnuo se bliže.
„Ovo nije napisano sinoć.“
„Kako znate?“
„Vjerovatno je trag od ranijeg čišćenja ili dodirivanja ogledala. Kada se staklo zamagli, masnoća s prstiju može ponovo postati vidljiva.“
Ana je odjednom prasnula u smijeh.
„Čekaj malo!“
Pogledala sam je.
„Šta je?“
„Sjećaš li se kada sam prije nekoliko dana crtala srce na ogledalu poslije tuširanja?“
Zastala sam.
Sjetila sam se.
Zaista je to uradila.
A zakrivljeni trag bio je samo dio tog srca.
Počela sam se smijati.
Prvo tiho.
A onda toliko da su mi suze krenule niz lice.
Sve ono što nam je tokom noći izgledalo zastrašujuće sada je imalo objašnjenje.
Ipak, kada je majstor završio popravku i otišao, sjela sam na kauč i rekla:
„Znaš šta je najstrašnije?“
Ana me pogledala.
„Šta?“
„Koliko brzo čovjek može zamisliti najgore kada je mrak i kada ne zna šta se događa.“
Klimnula je glavom.
„Ja sam već zamišljala da nam se neko sakrio u stanu.“
„A ja sam mislila da je neko zaključan u kupatilu.“
Obje smo se nasmijale.
Ali prava završnica dogodila se te večeri.
Oko jedanaest sati spremale smo se za spavanje.
Ana je otišla da opere zube.
Nekoliko trenutaka kasnije začula sam njen vrisak.
Skočila sam s kreveta.
„Ana! Šta je bilo?!“
Dotrčala sam do kupatila.
Stajala je pored umivaonika, blijeda kao zid.
Pokazivala je prema kadi.
„Pogledaj!“
Pogledala sam.
I tamo, između kade i zida, ugledala sam dva mala sjajna oka.
Srce mi je zastalo.
A onda se iz uskog prostora začulo:
„Mjau.“
Nisam mogla vjerovati.
Iza kade se sakrilo malo sivo mače.
Nekoliko sekundi samo smo ga gledale.
Zatim je Ana počela da se smije.
„Nemoj mi reći da smo zbog mačke zvale policiju!“
Mače je polako izašlo, mokro i uplašeno.
Nismo imale pojma kako je dospjelo unutra.
Kasnije smo otkrile da u zidu iza servisnog otvora postoji prolaz prema zajedničkom instalacionom prostoru zgrade.
Mače je najvjerovatnije ušlo kroz otvor u podrumu i nekako se provuklo do našeg kupatila.
To je objašnjavalo i neke zvukove koje smo čule.
Možda je upravo ono pomjerilo bočicu iza veš-mašine.
Možda je grebalo po pločicama.
A možda su neki zvukovi dolazili samo od stare mašine.
Nikada nećemo znati baš svaki detalj.
Ali smo konačno imale odgovor na pitanje koje nas je toliko plašilo.
Mače smo odnijele veterinaru.
Bilo je zdravo, samo gladno i iscrpljeno.
Pokušale smo pronaći vlasnika, raspitivale se po zgradi i objavile fotografiju u lokalnoj grupi.
Niko se nije javio.
Na kraju smo odlučile da ga zadržimo.
Nazvale smo ga Duh.
Jer se pojavio usred noći, preplašio nas gotovo do smrti i zatim nestao kao da nikada nije ni bio tu.
Danas Duh spava na mom krevetu.
Ana se stalno šali da je to najskuplja mačka na svijetu, jer smo zbog nje platile majstora, novu bravu, prekidač i nekoliko veterinarskih pregleda.
A ja svaki put kada noću krenem u kupatilo prvo provjerim gdje je.
Ne zato što vjerujem u duhove.
Nego zato što sam naučila da se iza najstrašnijih zvukova ponekad krije nešto sasvim malo, bespomoćno i gladno.
Ipak, jedno je sigurno.
Nikada više neću zaboraviti onu noć kada smo sestra i ja stajale ispred zaključanog kupatila, uvjerene da se unutra nalazi nepoznata osoba.
A ispostavilo se da je naš najveći noćni strah imao četiri šapice, sive brkove i najtiše moguće „mjau“.
Od tada se često smijemo toj priči.
Ali kada me neko pita jesam li se stvarno uplašila, uvijek odgovorim isto:
„Da ste bili tamo u pola tri ujutro, ni vama ne bi bilo svejedno!“
Izmišljena priča inspirisana tekstom sa slike.