### RENOVIRALI SMO KUPATILO, A MAJSTOR MI JE REKAO DA MOŽEMO PROĆI DUPLO JEFTINIJE: KADA SAM SAZNALA ISTINU, NISAM MOGLA DA VERUJEM!
Muž i ja smo posle petnaest godina braka konačno odlučili da renoviramo kupatilo. Godinama smo štedeli, odricali se letovanja i drugih zadovoljstava kako bismo sredili kuću.
Muž je pronašao dvojicu majstora preko poznanika. Dogovorili su cenu od 4.000 evra za kompletne radove, uključujući materijal.
Meni je to delovalo mnogo, ali muž je govorio da danas ništa nije jeftino.
Radovi su počeli u ponedeljak. Majstori su dolazili svakog jutra, a ja sam im kuvala kafu i povremeno spremala doručak.
Sve je izgledalo sasvim normalno.
Jednog četvrtka došao je samo jedan majstor, Dragan. Rekao je da njegov kolega ima privatnih obaveza.
Skuvala sam mu kafu i odnela u kupatilo.
Dok sam mu pružala šolju, nasmešio se i rekao:
„Gazdarice, znate li vi da ovo kupatilo može da vas izađe upola cene?“
Zbunjeno sam ga pogledala.
„Kako to misliš, majstore?“
Spustio je alat i pogledao prema ulaznim vratima.
„Da vas nešto pitam. Je li vaš muž lično dogovarao cenu?“
„Jeste. Zašto?“
„A jeste li vi videli račun za materijal?“
Odmahnula sam glavom.
Dragan je uzdahnuo.
„Onda je bolje da sednete.“
Osetila sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Šta se dešava?“
„Gospođo, mi za ovaj posao dobijamo 1.500 evra. Materijal koji smo kupili koštao je oko 500. Sve zajedno ne prelazi 2.000 evra.“
„Ali moj muž je rekao da je dogovoreno 4.000!“
Majstor je ćutao nekoliko trenutaka.
„Znam. I upravo zato vam ovo govorim.“
„Kako znate?“
„Zato što je vaš muž tražio da na papiru napišemo veću cenu. Rekao je da ostatak novca treba da mu vratimo kada završimo posao.“
Nisam mogla da verujem šta čujem.
„Zašto bi moj muž to uradio? Pa to je naš zajednički novac!“
Dragan je slegnuo ramenima.
„Ne znam, gazdarice. Ali nije mi bilo prijatno da ćutim dok vas gledam kako nam svakog dana donosite kafu i zahvaljujete.“
Te večeri nisam rekla mužu ništa.
Sačekala sam da legne, a onda sam pogledala fasciklu u kojoj smo čuvali račune.
Pronašla sam ponudu za renoviranje.
Pisalo je 4.000 evra.
Sutradan sam otišla do prodavnice građevinskog materijala i proverila cene pločica, lepka, sanitarija i ostalih stvari.
Ispostavilo se da je majstor govorio istinu.
Ali pravi šok tek je sledio.
Kada sam se vratila kući, muž je sedeo u dnevnoj sobi i razgovarao telefonom.
Nije primetio da sam ušla.
„Ne brini, uplatiću ti ostatak čim završimo kupatilo. Rekao sam ti da ću skupiti novac.“
Zastao je, a zatim dodao:
„Samo nemoj više da me zoveš kući. Žena ništa ne zna.“
Osetila sam kako mi se stomak steže.
Sačekala sam da završi razgovor.
„Kome treba da uplatiš novac?“, upitala sam.
Trgao se.
„O čemu pričaš?“
„Znam za dogovor s majstorima. Znam da kupatilo ne košta 4.000 evra. Gde ide ostatak novca?“
Lice mu je prebledelo.
Pokušao je da se opravda, ali sam insistirala da mi kaže istinu.
Na kraju je seo i uhvatio se za glavu.
„Napravio sam veliku glupost.“
„Kakvu glupost?“
„Pre šest meseci pozajmio sam novac jednom čoveku. Hteo sam da pokrenem mali posao s prijateljem, ali sve je propalo.“
„Koliko si pozajmio?“
„Pet hiljada evra.“
Zanemela sam.
„Pet hiljada? A meni si govorio da nemamo novca ni za novi frižider!“
„Mislio sam da ću brzo vratiti.“
„I sada si planirao da uzmeš dve hiljade od našeg renoviranja da sakriješ dug?“
Spustio je pogled.
„Da.“
Oči su mi se napunile suzama.
Nije me najviše boleo izgubljeni novac.
Bolelo me je što je čovek s kojim sam delila život petnaest godina mogao toliko dugo da me laže.
„Zašto mi nisi rekao?“, pitala sam.
„Bilo me je sramota.“
„A nije te bilo sramota da me varaš i uzimaš našu ušteđevinu?“
Nije odgovorio.
Te noći spavala sam u drugoj sobi.
Narednih dana ozbiljno smo razgovarali. Tražila sam da mi pokaže sve dugove, račune i dokumenta. Rekla sam mu da više neću pristajati na skrivene dogovore.
Priznao je da je dug veći nego što mi je prvo rekao.
Ukupno je dugovao skoro 8.000 evra.
Tada sam shvatila da problem nije samo u novcu, nego u poverenju.
Majstoru Draganu sam se zahvalila što mi je rekao istinu. Dogovorili smo se da radovi budu plaćeni prema stvarnim troškovima, uz račune i potvrde.
Muž je morao sam da preuzme odgovornost za dugove koje je napravio. Prodao je automobil koji je koristio za privatne potrebe i dogovorio otplatu ostatka.
Nisam odmah otišla od njega, ali nisam ni mogla da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.
Trebali su nam meseci razgovora da počnemo ponovo da gradimo poverenje.
Jedne večeri, dok smo sedeli u našem novom kupatilu i gledali završene radove, muž mi je rekao:
„Da mogu da vratim vreme, rekao bih ti istinu prvog dana.“
Pogledala sam ga.
„Znaš šta je najtužnije? Da mi je majstor tražio još hiljadu evra, verovatno bih mu verovala. Ali nikada nisam mislila da ću morati da proveravam sopstvenog muža.“
Spustio je glavu.
Danas su prošle dve godine od tog događaja. Dugovi su otplaćeni, a naš brak je opstao, mada se poverenje vraćalo mnogo sporije nego novac.
I svaki put kada uđem u to kupatilo, setim se majstora koji mi je uz običnu šolju kafe otvorio oči.
Mislila sam da je najskuplja stvar u našem kupatilu keramika koju smo izabrali. A zapravo nas je najviše koštala jedna laž.
Jer novac se može ponovo zaraditi, ali kada se poverenje jednom izgubi, potrebne su godine da se obnovi.