# Majka me ostavila odmah nakon rođenja, a otac je sa samo 17 godina odlučio da me odgaja — nekoliko dana pre mog četvrtog rođendana dogodilo se nešto što mi je zauvek promenilo život
Imam 16 godina. Majka me je ostavila u bolnici nakon što me je rodila i nikada me nije uzela u naručje da me odvede kući. Dok su druge bebe odlazile sa svojim roditeljima, ja sam ostao pod bolničkim krovom, ne znajući da je moj život već počeo pričom koju nikada nisam birao. Mnogi mi govore da sam kopile, da sam dete koje niko nije želeo, i koliko god pokušavao da se pravim da me te reči ne pogađaju, duboko u sebi znam koliko umeju da zabole.
Moj otac je imao samo 17 godina kada sam se rodio. Bio je gotovo dete, bez stalnog posla, bez sigurnih prihoda i bez iskustva koje bi mu pomoglo da se izbori sa svime što ga je čekalo. Ipak, za razliku od moje majke, nije pobegao. Odlučio je da me zadrži i da se bori za mene, iako su ga mnogi ubeđivali da će uništiti sopstvenu budućnost ako preuzme takvu odgovornost.
Njegovi roditelji su se plašili da neće moći da me izdržava. Rođaci su mu govorili da je premlad i da treba da nastavi svoj život. Neki prijatelji su mu otvoreno savetovali da me ostavi u domu i da zaboravi na sve. Govorili su mu da će jednog dana upoznati drugu devojku, zasnovati porodicu i da će mu dete samo predstavljati teret.
Ali moj otac nije želeo da sluša.
Pričali su mi da je danima obilazio bolnicu, raspitivao se o dokumentima i pokušavao da pronađe način da me povede kući. Nije znao kako se pravilno drži beba, kako se priprema mleko niti šta treba da radi kada dete neprestano plače. Imao je tek nekoliko komada odeće koje je uspeo da nabavi, a za krevetac i ostale stvari morao je da pozajmi novac.
Kada me je konačno doveo kući, nije imao nikakvu sigurnost osim odluke da neće odustati od mene.
Moje prve godine nisu bile lake. Otac je radio sve poslove koje je mogao da pronađe. Ponekad je radio fizičke poslove, ponekad pomagao poznanicima, a nekada je prihvatao i poslove za koje nije bio dovoljno plaćen. Kada bih se razboleo, ostajao je budan cele noći, proveravao temperaturu i nosio me po sobi dok se ne bih smirio.
Nije imao vremena za bezbrižno mladalaštvo. Dok su njegovi vršnjaci izlazili, družili se i razmišljali o budućnosti, on je učio kako da bude roditelj.
Kada sam progovorio, prvo sam ga zvao tata. Kažu da je zbog toga plakao kao malo dete, jer je tada prvi put shvatio da je njegova borba dobila smisao. Nisam znao ništa o majci, niti sam razumeo zašto je nema. Za mene je moj otac bio čitav svet.
Ipak, nisu svi bili spremni da prihvate naš život. Neki ljudi su me nazivali pogrdnim imenima, a njega su posmatrali kao nekoga ko je napravio grešku koju sada mora da plaća. Kada bih ga pitao zašto nemam mamu kao druga deca, govorio mi je da nisam kriv ni za šta i da ne treba da se stidim svog porekla.
Uvek je pazio da ne govorim loše o njoj, iako nikada nije pokušavao da me ubedi da je bila dobra majka. Samo je rekao da ću, kada budem dovoljno star, imati pravo da sam odlučim šta želim da znam.
Kada sam imao tri godine i nekoliko meseci, otac je konačno uspeo da pronađe stabilniji posao. Počeli smo da živimo mirnije. Nismo imali mnogo, ali smo imali dovoljno za hranu, odeću i male stvari koje su me činile srećnim. Za moj četvrti rođendan obećao mi je tortu i poklon koji sam dugo želeo.
Nekoliko dana pre rođendana dogodilo se nešto što niko od nas nije očekivao.
Otac je doživeo tešku saobraćajnu nesreću dok se vraćao kući s posla. Automobil kojim je upravljao drugi vozač udario je u njegovo vozilo na raskrsnici. Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu, a ja sam ostao kod komšinice koja me je čuvala dok se ne sazna šta se dogodilo.
Sećam se samo da sam plakao i tražio tatu. Nisam razumeo zašto se ne vraća i zašto odrasli govore tiho kada sam u prostoriji.
Otac je preživeo, ali je zadobio povrede zbog kojih je mesecima morao da se oporavlja. Dugo nije mogao da radi kao ranije, a naš skromni život ponovo je postao težak. Ljudi koji su mu nekada govorili da me ostavi sada su se pojavljivali sa savetima, ali retko ko je zaista bio spreman da pomogne.
Ipak, otac se ponovo borio.
Tokom oporavka učio me je da čitam, pričao mi priče i smišljao igre kako bih zaboravio na bolnicu i brige. Ponekad nije mogao ni da ustane bez pomoći, ali bi se trudio da me nasmeje. Nikada mi nije dozvolio da pomislim da sam mu teret.
Kako sam rastao, sve sam više razumeo koliko je žrtvovao zbog mene. Video sam njegove umorne ruke, odeću koju je nosio godinama i način na koji bi odustao od nečega što je želeo samo da bi meni kupio ono što mi je bilo potrebno.
Kada sam krenuo u školu, nekoliko dece je saznalo da me majka ostavila. Počeli su da me zadirkuju, a neki su ponavljali reči koje su čuli od odraslih. Vraćao sam se kući ljut i povređen, pitajući oca zašto sam ja drugačiji od ostalih.
Tada bi me posadio pored sebe i rekao:
„Sine, ne možeš da biraš ko će te doneti na svet, ali možeš da biraš kakav ćeš čovek postati. Nemoj nikada da dozvoliš da tuđe reči odlučuju koliko vrediš.“
Te reči pamtim i danas.
Sada imam 16 godina i polako počinjem da razumem koliko je moj otac bio mlad kada je preuzeo odgovornost za mene. Nije bio savršen. Ponekad je bio umoran, ponekad nervozan, a nekada nije znao kako da odgovori na moja pitanja. Ali nikada nije otišao.
Pre nekoliko meseci pitao sam ga da li se ikada pokajao što me je zadržao. Nisam to pitao zato što sam želeo da ga povredim, već zato što sam se plašio da sam mu oduzeo život kakav je mogao da ima.
Dugo me je gledao, a zatim me zagrlio.
„Jedina stvar zbog koje se kajem jeste što nisam mogao da ti pružim više. Nikada se nisam pokajao što sam te doveo kući.“
Nisam mogao da zaustavim suze.
Moja majka je negde tamo, možda ima novu porodicu, možda živi život o kojem ništa ne znam. Ne znam da li me se seti, da li je ikada poželela da me vidi ili da li je ikada zažalila zbog svoje odluke. Možda ću jednog dana saznati odgovore, a možda neću.
Ali više ne čekam da se pojavi kako bih dokazao da vredim.
Imam oca koji je sa 17 godina stao pred sve koji su mu govorili da odustane i izabrao mene. Čoveka koji je odrastao zajedno sa svojim detetom, koji je mnogo puta bio uplašen, ali nikada nije prestao da se bori.
Kada me danas neko nazove kopiletom, više ne pokušavam da se pravdam. Znam svoju priču. Znam ko je bio uz mene kada mi je bilo najpotrebnije i znam ko me nikada nije napustio.
Za nekoliko dana napuniću 17 godina. Moj otac će tada imati 33 godine. Planiram da mu kupim mali poklon od novca koji sam uštedeo i da mu napišem pismo.
U njemu ću mu reći ono što ponekad ne umem da izgovorim naglas: da sam ponosan što sam njegov sin i da ću se, kada jednog dana budem mogao, truditi da mu vratim bar deo svega što je učinio za mene.
Možda nemam priču kakvu imaju druga deca. Možda nemam uspomene na majčinu nežnost niti fotografije sa oba roditelja. Ali imam nešto što mi niko ne može oduzeti — saznanje da je neko, kada su mu svi govorili da ode, odlučio da ostane.
A taj neko je moj tata.