### Ljubav u automobilu prekinuo je drugi par: Ono što sam uradio da ih oteram nisam mogao ni da zamislim!
Devojka i ja smo se viđali već neko vreme i imali smo jedno mesto na koje smo često odlazili kada smo želeli da budemo sami. Bio je to mirniji deo parkinga, dovoljno udaljen od glavne ulice da nas niko ne uznemirava. Nismo želeli da privlačimo pažnju, pa nam je odgovaralo što tamo uglavnom nije bilo mnogo ljudi.
Jedne večeri parkirali smo automobil na našem uobičajenom mestu. Razgovarali smo, smejali se i uživali u vremenu koje smo imali samo za sebe. Sve je bilo sasvim normalno, dok se nedaleko od nas nije zaustavio još jedan automobil.
U njemu je bio drugi par.
U početku nisam obraćao mnogo pažnje na njih. Pomislio sam da su se i oni zaustavili da porazgovaraju ili da se malo odmore. Međutim, ubrzo sam shvatio da su izabrali mesto tik pored našeg automobila, iako je parking bio gotovo prazan.
Pokušao sam da ih ignorišem, nadajući se da će uskoro otići. Ipak, njihova prisutnost postajala je sve neprijatnija. Svetla njihovog automobila bila su usmerena prema nama, a svaki put kada bih pogledao u njihovom pravcu, imao sam utisak da obraćaju pažnju na ono što radimo.
Devojka je primetila da mi to smeta i tiho me pitala da li želim da odemo negde drugde. Nisam želeo da nam pokvare veče, ali mi je bilo teško da smislim šta da uradim, a da ne napravim nepotrebnu neprijatnost.
Mogao sam jednostavno da pokrenem automobil i odem. To bi verovatno bilo najjednostavnije rešenje. Ali, kako sam kasnije prepričavao prijateljima, u tom trenutku mi je palo na pamet nešto sasvim drugo.
Odlučio sam da ne reagujem ljutito. Umesto toga, pogledao sam devojku i predložio joj da se ponašamo kao da se ništa ne događa. Nije odmah razumela šta sam smislio, ali je pristala da sačeka još nekoliko minuta.
Drugi par je i dalje ostao pored nas. Povremeno bi se pomerili, a zatim ponovo usmerili pažnju prema našem automobilu. Cela situacija postajala je toliko neobična da smo se devojka i ja na kraju samo pogledali i prasnuli u smeh.
Tada sam shvatio da nema mnogo smisla da se nerviramo zbog ljudi koje uopšte ne poznajemo. Nismo bili dužni da im objašnjavamo zbog čega smo tu, niti da dozvolimo da nam njihovo ponašanje pokvari veče.
Pokrenuo sam automobil i polako se udaljio sa parkinga. Devojka me je pitala zašto nisam ranije otišao, a ja sam joj odgovorio da sam želeo da vidim hoće li se situacija sama razrešiti.
Nekoliko minuta kasnije zaustavili smo se na drugom mestu, gde smo mogli mirno da nastavimo razgovor. Tek tada smo počeli da se smejemo celoj situaciji i da smišljamo različite mogućnosti zbog kojih je drugi par odlučio da se parkira baš pored nas.
Možda im je to mesto jednostavno odgovaralo. Možda nisu ni shvatili da nam smetaju. A možda su, baš kao i mi, samo želeli malo privatnosti, ali nisu razmišljali o tome kako njihovo ponašanje izgleda drugima.
Na kraju smo zaključili da je najbolje ne donositi zaključke bez dovoljno informacija. Ono što je nama delovalo kao namerno ometanje možda uopšte nije bilo tako zamišljeno.
Te večeri smo se vratili kući dobro raspoloženi. Umesto da pamtimo neprijatnost, ostala nam je anegdota kojoj smo se kasnije više puta smejali.
Ponekad je najbolje rešenje da se jednostavno udaljimo od situacije koja nam ne prija. Nije svaka neprijatnost vredna rasprave, a nekada je dovoljno promeniti mesto da se veče nastavi u sasvim drugačijem raspoloženju.