Muž je poginuo samo 15 dana nakon našeg venčanja, a mesec dana kasnije saznala sam da sam trudna. Imala sam samo 20 godina i u kratkom periodu izgubila sam čoveka kojeg sam beskrajno volela, a zatim se suočila sa vešću koja mi je potpuno promenila život. Moji roditelji su mi govorili da moram da abortiram, da ne treba da donosim dete na svet u tako teškoj situaciji i da prvo moram da mislim na sebe. Govorili su mi da sam premlada, da sam ostala sama i da će mi život biti još teži ako odlučim da rodim dete. S druge strane, roditelji mog pokojnog muža molili su me da zadržim bebu. Želeli su da dobiju unuče od svog sina kojeg su prerano izgubili. Posebno je moja svekrva insistirala na tome. Govorila mi je da je to jedino što je ostalo od njenog sina i da bi joj mnogo značilo da dete ipak dođe na svet. Bila sam rastrzana između dve strane. Jedni su me ubeđivali da ne treba da rodim, a drugi su me molili da to učinim. Svako je imao svoje razloge, ali niko nije mogao u potpunosti da razume šta se dešava u mojoj glavi i koliko me je sve bolelo. Noću nisam mogla da spavam. Plakala sam i razmišljala o svom mužu, o našem kratkom braku i o svim planovima koje smo imali. Tek što smo započeli zajednički život, sudbina nas je razdvojila. Umesto da zajedno razmišljamo o budućnosti, ja sam morala sama da donesem odluku koja će uticati na ceo moj život. Vreme je prolazilo, a ja sam i dalje bila neodlučna. Plašila sam se da neću moći sama da odgajam dete, da neću imati dovoljno snage i da ću se jednog dana kajati zbog svoje odluke. Istovremeno, pomisao da prekinem trudnoću bila mi je veoma teška. U meni je raslo dete čoveka kojeg sam volela više od svega. Kada sam navršila tri meseca trudnoće, shvatila sam da više ne mogu da živim pod pritiskom tuđih očekivanja. Morala sam da zastanem, da se udaljim od svih saveta i da iskreno razmislim o tome šta ja želim. Tada sam donela odluku koja je zauvek promenila moj život. Nisam želela da je donesem iz straha, zbog pritiska porodice ili zato što sam nekome nešto dugovala. Želela sam da to bude moja odluka, sa kojom ću moći da živim. Znala sam da me čekaju teški dani i da neće biti lako podizati dete bez muža. Znala sam i da će mi nedostajati njegova podrška, njegov zagrljaj i sve ono što smo mogli da imamo da je ostao živ. Ali sam isto tako znala da moram pronaći snagu u sebi. Od tog trenutka počela sam drugačije da gledam na svoju budućnost. Tuga nije nestala, niti je bol zbog njegovog gubitka postala manja, ali sam polako počela da prihvatam da život ipak mora da ide dalje. Bila sam mlada žena koja je izgubila ljubav svog života, ali sam pred sobom imala još jedan život o kojem je trebalo da razmišljam. I koliko god da sam se plašila svega što dolazi, znala sam da ću morati da pronađem snagu da nastavim dalje, korak po korak, dan po dan.