### Pomogao sam školskom kolegi da završi kupatilo, a onda sam shvatio koliko je naše prijateljstvo zaista vrijedilo
Nedavno sam sreo školskog kolegu kojeg nisam vidio godinama. Srdačno smo se pozdravili, prisjetili se školskih dana i dugo razgovarali o tome šta se sve promijenilo u našim životima. Ispričao mi je da je napravio kuću i da je ostalo još nekoliko završnih radova. Posebno se žalio na kupatilo, jer mu postavljanje pločica nikako nije išlo od ruke.
Pošto se godinama bavim tim poslom, ponudio sam mu pomoć. Rekao sam mu da ne brine i da ćemo zajedno završiti sve što je potrebno. Ipak smo nekada sjedili u istoj učionici, dijelili užinu i pomagali jedni drugima oko školskih zadataka. Nisam želio da mu naplaćujem svoj rad kao da je obična mušterija. Smatrao sam da je sasvim normalno pomoći starom školskom drugu kada se nađe u nevolji.
Dogovorili smo se da dođem rano ujutro. Ponio sam alat i sav potreban pribor, a on mi je pokazao kupatilo u kojem je već pripremio zidove i pod. Bilo je dosta posla, ali sam vjerovao da sve možemo završiti tokom jednog dana.
Odmah sam počeo s mjerenjem, pripremom ljepila i postavljanjem pločica. Radio sam pažljivo, vodeći računa o svakom detalju, jer nisam želio da zbog žurbe posao bude loše urađen. Moj kolega je povremeno ulazio u kupatilo, pogledao kako napredujem i govorio da će sve izgledati odlično.
Vrijeme je brzo prolazilo. Dok sam ja radio, on je obavljao neke druge poslove po kući i dvorištu. Nisam mu ništa zamjerao. Nisam ni došao da bih ga tjerao da stoji pored mene, nego da mu pomognem da završi ono što sam nije mogao.
Kako je dan odmicao, postajalo mi je sve teže. Ustajao sam rano, a do popodneva sam već bio prilično iscrpljen. Ruke su mi bile umorne, leđa su me boljela, a od silnog rada gotovo da nisam imao vremena ni da sjednem.
Ipak, nastavio sam da radim. Želio sam da sve završim istog dana, da moj kolega može mirno da nastavi s ostalim radovima u kući.
Nisam tražio novac za svoj trud. Nisam očekivao ni neku posebnu nagradu. Mislio sam da će mu biti dovoljno to što sam mu pomogao da dobije lijepo i uredno kupatilo bez troška za majstora.
Ali kako je vrijeme prolazilo, počeo sam osjećati veliku glad. Cijeli dan gotovo ništa nisam pojeo. Nadao sam se da će mi kolega barem ponuditi čašu vode ili pitati jesam li gladan.
Nisam želio sam da tražim hranu, jer sam smatrao da bi trebalo da se sjeti da čovjek koji cijeli dan radi ipak mora nešto pojesti i popiti.
Međutim, niko mi ništa nije ponudio.
Nastavio sam da postavljam pločice, govoreći sebi da ne treba odmah pomisliti nešto loše o čovjeku kojeg poznajem još iz školskih dana. Možda je bio zauzet. Možda nije ni primijetio koliko sam umoran. Pokušavao sam pronaći opravdanje za njegovo ponašanje.
Nakon nekoliko sati više nisam mogao da ignorišem žeđ. Prišao sam mu i sasvim mirno upitao:
„Hoćeš li mi dati malo vode?“
Pogledao me je, a zatim rekao da pođem s njim u kuhinju.
Tamo je njegova supruga kuhala supu. Miris hrane ispunjavao je cijelu prostoriju i tek tada sam shvatio koliko sam zapravo gladan. Pomislio sam da ću napokon dobiti nešto da pojedem, makar tanjir supe i komad hljeba. Nisam očekivao ručak kakav bih dobio u restoranu, već samo mali znak pažnje.
Stajao sam pored stola dok je moj kolega uzimao čašu. Njegova supruga nastavila je da miješa supu, a ja sam čekao da mi neko kaže da sjednem.
Umjesto toga, kolega mi je pružio čašu vode.
„Evo, izvoli“, rekao je.
Zahvalio sam mu i popio vodu. Zatim sam ga pogledao i, pokušavajući da se našalim, rekao:
„Bogami, danas sam toliko gladan da bih mogao pojesti cijeli lonac te supe.“
Nasmejao se kratko, ali nije rekao ništa. Njegova supruga me je pogledala, a zatim spustila pogled prema šerpi.
U tom trenutku osjetio sam se neprijatno. Nisam želio da molim za hranu u kući u kojoj sam cijeli dan besplatno radio. Nisam želio ni da se raspravljam s čovjekom kojeg sam smatrao prijateljem.
Vratio sam se u kupatilo i nastavio posao.
Do večeri sam završio gotovo sve. Poravnao sam posljednje pločice, očistio višak ljepila i pokupio alat. Kupatilo je izgledalo mnogo bolje nego prije, a moj kolega je bio zadovoljan rezultatom.
Prišao je, pogledao zidove i pod, a zatim rekao:
„Svaka čast, majstore. Ovo ja nikada ne bih uspio sam.“
Nasmejao sam se i odgovorio da mi je drago što sam mogao pomoći. Počeo sam pakovati alat, uvjeren da je to kraj jednog sasvim običnog dana provedenog u pomaganju starom poznaniku.
Ipak, dok sam izlazio iz kuće, nisam mogao prestati razmišljati o tome kako je moguće da čovjek cijeli dan gleda nekoga kako radi, a da ga nijednom ne pita je li gladan ili žedan.
Nije mi bila potrebna plata. Nisam očekivao da mi plati majstorski rad. Ali malo ljudske pažnje značilo bi mi više nego što je mogao zamisliti.
Tek tada sam shvatio da se ljudi ne poznaju samo po tome kako se ponašaju kada im nešto treba, već i po tome kako se odnose prema onima koji im nesebično pomažu.
Narednih dana nisam mu se javljao, a ni on meni. Nisam želio praviti problem od nečega što se možda moglo riješiti jednim jednostavnim gestom.
Nekoliko dana kasnije dobio sam njegovu poruku.
Napisao mi je da je prezadovoljan kupatilom i da mu svi koji su ga vidjeli govore kako je odlično urađeno. Zahvalio mi je na pomoći i dodao da će mi se odužiti kada bude imao priliku.
Pročitao sam poruku i dugo razmišljao šta da odgovorim.
Na kraju sam mu napisao samo:
„Drago mi je da si zadovoljan. Nisam ti pomagao zbog novca, nego zato što smo nekada bili školski drugovi. Samo sam se nadao da ćeš se sjetiti da i majstor koji radi cijeli dan mora nešto pojesti.“
Nije mi odmah odgovorio.
Tek kasnije te večeri stigla je poruka u kojoj se izvinio. Napisao je da je bio zaokupljen završavanjem radova i da uopšte nije razmišljao o tome kako se osjećam. Tvrdio je da nije imao namjeru da me ponizi niti da ispadne nezahvalan.
Prihvatio sam njegovo izvinjenje, jer nisam želio da zbog jednog ružnog dana odbacim sve uspomene iz prošlosti.
Ali nešto se ipak promijenilo.
Shvatio sam da prijateljstvo ne znači da treba davati sve od sebe, a pritom se praviti da nam ništa nije potrebno zauzvrat. Ne mora svaka usluga biti plaćena novcem, ali poštovanje, zahvalnost i ljudskost ne bi trebalo da budu luksuz.
Danas, kada me neko zamoli za pomoć, i dalje sam spreman da pomognem koliko mogu. Samo više ne pretpostavljam da će svako cijeniti moj trud onako kako bih ja cijenio njegov.
Jer ponekad jedna čaša vode i tanjir supe mogu pokazati više o čovjeku nego hiljadu izgovorenih riječi.
A vi, šta mislite? Da li je moj školski kolega zaista bio samo zauzet ili je trebalo da pokaže barem malo više poštovanja prema čovjeku koji mu je cijeli dan pomagao besplatno?