Jedan seljak svakog petka prodavao je domaća jaja na pijaci. Bio je to vrijedan čovjek koji je živio na selu, brinuo o svom domaćinstvu i od svog rada pošteno zarađivao za život. Na njegovu tezgu redovno je dolazila bogata udovica, uvijek sređena, namirisana i nasmijana. Kupovala je jaja, kratko razgovarala s njim i odlazila svojim putem.
Seljak je s vremenom primijetio da žena ne dolazi samo zbog jaja. Često bi se zadržala duže nego što je potrebno, raspitivala se o njegovom životu i smijala se njegovim šalama. Ipak, nikada nije bio siguran da li je zaista zainteresovana za njega ili joj je jednostavno prijalo njegovo društvo.
Jednog petka, dok je pažljivo slagao jaja u kartonsku ambalažu, odlučio je da se našali.
„Gospođo, vi stalno gledate moja jaja, a nikada me ne pitate imam li još nešto dobro kod kuće!“
Žena se odmah zacrvenjela. Pogledala ga je ozbiljno i odbrusila:
„Sram vas bilo, čovječe! Kako vas nije stid da tako razgovarate sa jednom damom?“
Seljak je samo slegnuo ramenima i nastavio da slaže robu. Pomislio je da je pretjerao i da je možda zauvijek otjerao svoju redovnu mušteriju.
Međutim, sljedećeg petka žena se ponovo pojavila na pijaci. Ovoga puta nije odmah prišla tezgi. Sačekala je da ostali kupci odu, a zatim se približila i tiho mu šapnula:
„Večeras u osam dođite kod mene, pa da vidim šta to imate!“
Seljak je ostao zatečen. Nije znao da li se žena šali ili je zaista ozbiljna. Pogledao ju je, a ona mu je samo namignula, uzela kesu s jajima i otišla.
Cijeli dan razmišljao je o njenim riječima. Pitao se šta bi trebalo da uradi i kako da se ponaša kada dođe kod nje. Na kraju je odlučio da prihvati poziv. Obukao je svoju najbolju košulju, uredio se i tačno u osam sati pokucao na njena vrata.
Vrata su se otvorila, a pred njim je stajala udovica u elegantnoj spavaćici. Pozvala ga je da uđe, ponudila mu piće i pokazala prema kuhinji.
„Evo, konačno ste došli. Cijele sedmice razmišljam o onome što ste mi rekli“, nasmijala se.
Seljak se zbunio, ali je pokušao da ostane ozbiljan.
„Pa, gospođo, rekli ste da želite da vidite šta imam dobro kod kuće.“
Žena se nasmijala i odvela ga do kuhinjskog stola. Tamo su stajale dvije velike korpe, nekoliko praznih kutija i spisak namirnica.
„Moj pokojni muž uvijek je govorio da se dobar domaćin prepoznaje po tome šta zna da uradi svojim rukama. Čula sam da ste veoma vrijedni i spretni. Imam mnogo posla oko kuće, a nemam nikoga da mi pomogne.“
Seljak ju je iznenađeno pogledao.
„Znači, zbog toga ste me pozvali?“
„Pa, šta ste vi mislili?“, odgovorila je kroz smijeh. „Treba mi neko ko zna da popravi ogradu, prenese drva i pomogne mi oko dvorišta. A ako ste toliko hvalili ono što imate kod kuće, sigurno ste i dobar majstor!“
Seljak je pocrvenio do ušiju, shvativši da je njegova šala dobila potpuno neočekivan nastavak.
A onda je udovica otvorila posljednju kutiju, izvadila nešto iz nje i pružila mu to.
Kada je vidio šta mu je pripremila, seljak je ostao bez riječi…