Radim kao automehaničar 20 godina. Sve sam video i doživeo, ali jedan događaj mi se urezao u glavu.
Pre mesec dana stojim kolima na semaforu, ispred mene neki skupoceni Audi, nov, sija se kao ogledalo. I dok čekamo zeleno, priđu mu dva mala Roma da mu brišu stakla. Deca, jedva desetak godina. On ne samo da im nije dao ni dinar, nego je spustio prozor i polio ih vodom iz flaše. Još se smeje i psuje nešto. Meni se stomak prevrnuo. Deca samo spuste glave i odu.
Nisam ništa rekao. Samo sam zapamtio auto – registarske tablice, tačan model, boju, sve.
Pre nekoliko dana taj isti Audi uleće u moju radionicu. Neka greška na motoru. Prepoznao sam ga odmah, ali se pravim lud. Gospodin fino obučen, arogantan, hoće sve „što pre“. Ja mu kažem:
„Gospodine, prvo moram da proverim šta se tačno dešava. Ne mogu vam obećati da će biti gotovo za deset minuta.“
Odmah je počeo da gunđa.
„Znate li vi ko sam ja? Nemam ja vremena da čekam! Samo popravite to i recite koliko košta.“
Ćutke sam otvorio haubu i počeo da pregledam motor. Nije prošlo ni petnaest minuta, a već me je tri puta pitao koliko će još trajati. Na kraju sam mu rekao da je problem ozbiljniji nego što je izgledalo i da će automobil morati da ostane u radionici do sutra.
Pogledao me je kao da sam mu upravo saopštio najgoru vest na svetu.
„Pa šta ću ja danas bez automobila?“
Samo sam slegnuo ramenima.
„Gospodine, trebalo je ranije da mislite o tome.“
Tada se iznervirao, izvadio novčanik i počeo da prebrojava novčanice. Dok je to radio, iz džepa mu je ispao novčić i otkotrljao se ispod radnog stola. Sagnuo se, ali nije mogao da ga dohvati. Ja sam mu ga dodao.
„Hvala“, promrmljao je, ne gledajući me.
U tom trenutku setio sam se one dvojice dečaka na semaforu. Setio sam se njihovih mokrih majica, pognutih glava i načina na koji su otišli bez ijedne ružne reči.
Nisam mogao više da ćutim.
„Gospodine, mogu nešto da vas pitam?“
„Šta sad?“
„Pre nekoliko dana, na semaforu, dva dečaka su pokušala da vam obrišu stakla. Sećate li se šta ste uradili?“
Odjednom je zaćutao. Pogledao me je, pa skrenuo pogled.
„Kakve to veze ima s mojim automobilom?“
„Nema nikakve. Ali ima veze s tim kakav ste čovek.“
Lice mu se promenilo. Pokušao je da se nasmeje, ali mu nije uspelo.
„Ne znate vi ništa o meni“, rekao je oštro.
„Možda ne znam. Ali znam da su to bila deca. Mogli ste jednostavno da kažete ne. Niste morali da ih ponižavate.“
Nekoliko sekundi vladala je tišina. Onda je spustio pogled i tiho rekao:
„Imao sam loš dan.“
„A mislite da ga ta deca nisu imala?“
Nije odgovorio.
Nastavio sam da radim. Nisam želeo da se svađam, niti da mu se svetim. Moj posao je da popravim automobile, a ne da sudim ljudima. Ipak, neke stvari čovek ne može tek tako da zaboravi.
Sledećeg dana došao je po automobil. Platio je račun, uzeo ključeve i krenuo prema vratima. Već sam mislio da će otići bez reči, kada se iznenada okrenuo.
„Majstore…“
Podigao sam pogled.
„Znate li možda gde bih mogao da pronađem onu dvojicu dečaka?“
Iznenadio sam se.
„Zašto pitate?“
Duboko je uzdahnuo.
„Juče sam razmišljao o onome što ste mi rekli. Imam sina. Ima devet godina. Kada sam zamislio da neko prema njemu postupi onako kako sam ja postupio prema toj deci, bilo me je sramota.“
Nisam znao šta da kažem.
Dao sam mu približnu lokaciju na kojoj sam ih video. Zahvalio se i otišao.
Nekoliko dana kasnije ponovo je došao u radionicu, ali ovog puta nije imao nikakav problem s automobilom. Ušao je noseći dve velike kese sa hranom i nekoliko dečjih jakni.
„Pronašao sam ih“, rekao je. „Nisam želeo samo da im dam novac. Hteo sam da im se izvinim.“
Zastao je, pa dodao:
„Nisu hteli odmah da mi priđu. I razumem ih. Ali na kraju su prihvatili ono što sam doneo. Jedan od njih me je čak pitao da li ću ih opet polivati vodom.“
Glas mu je zadrhtao.
„Nisam znao šta da mu odgovorim. Samo sam mu rekao da se to više nikada neće ponoviti.“
Tog dana sam shvatio nešto što mi je ostalo urezano u glavu više nego bilo koji kvar koji sam popravio tokom dvadeset godina rada.
Čovek se ne poznaje po automobilu koji vozi, odelu koje nosi ili novcu koji ima. Poznaje se po tome kako se ponaša prema onima od kojih nema nikakvu korist.
A ponekad je potrebno da nas neko sasvim nepoznat podseti na ono što smo odavno morali da znamo.