Kada sam stigla kod komšije, vrata su bila širom otvorena. Ušla sam i zaledila se.
Po cijeloj dnevnoj sobi bili su razbacani zemlja i komadi razbijene saksije. Moja bakina biljka ležala je na podu, potpuno izvađena iz zemlje.
„Šta se dogodilo?!“ upitala sam.
Komšija je pokazao prema stolu.
„Dok sam je presađivao u veću saksiju, pronašao sam ovo.“
Na stolu je stajala mala metalna kutija, umotana u nekoliko slojeva stare plastike.
Srce mi je počelo lupati.
„Bila je zakopana među korijenjem“, rekao je.
Otvorila sam kutiju.
Unutra nije bilo zlata ni novca.
Bila je mala koverta sa mojim imenom.
Prepoznala sam bakin rukopis.
Ruke su mi se tresle dok sam čitala:
„Ako si ovo pronašla, znači da si sačuvala jedinu stvar koju sam ti ostavila. Znala sam da će ti se drugi smijati, ali isto tako sam znala da ćeš ti razumjeti.“
Počela sam plakati.
Ispod pisma nalazio se mali ključ i fotografija bake ispred kuće koju nikada ranije nisam vidjela.
Na poleđini je bila adresa.
Sutradan sam otišla tamo.
Ključ je otvorio ulazna vrata.
Unutra je sve bilo prekriveno prašinom, ali na stolu me čekala još jedna koverta.
U njoj su bili vlasnički dokumenti kuće.
Na njima je bilo moje ime.
Nisam mogla vjerovati.
Baka mi ipak nije ostavila samo biljku.
Ostavila mi je kuću za koju niko iz porodice nije znao.
Ali onda sam pročitala posljednji dio njenog pisma:
„Nemoj još govoriti braći i sestrama. Prvo otvori ladicu u mojoj staroj spavaćoj sobi. Tamo ćeš saznati zašto sam baš tebi ostavila ovu kuću.“
Otišla sam u sobu i otvorila ladicu.
Unutra je bila fotografija moje bake sa muškarcem kojeg sam odmah prepoznala.
Bio je to moj otac.
A ono što je baka napisala na poleđini fotografije natjeralo me da sjednem od šoka…