### Momak iz kluba me je gledao cele večeri, a onda mi je prišao i rekao nešto što nisam očekivala…
Nikada nisam sebe smatrala posebno privlačnom ženom. Nisam bila ona devojka za kojom se muškarci okreću na ulici, niti sam često dobijala komplimente. Navikla sam da budem pomalo neprimetna u društvu i retko sam očekivala da će mi neko prvi prići.
Zato me je ono što se dogodilo sinoć toliko iznenadilo.
Izašla sam sa drugaricama u klub, bez velikih očekivanja. Želela sam samo da se opustim, popijem piće, poslušam muziku i na nekoliko sati zaboravim na svakodnevne brige.
Sve je bilo sasvim obično dok na ulaz nije ušao jedan mladić.
Bio je zaista zgodan, visok, mišićav i veoma samouveren. Čim je ušao, primetila sam ga, ali nisam ni pomislila da bih mogla biti zanimljiva nekome poput njega.
Međutim, ubrzo sam shvatila da me neprestano gleda.
U početku sam mislila da gledam u pogrešnom pravcu i da se njegovi pogledi samo slučajno ukrštaju sa mojima. Ali svaki put kada bih podigla glavu, ponovo bih ga zatekla kako gleda prema meni.
Pokušavala sam da se ponašam normalno, da razgovaram sa drugaricama i da ne pokazujem koliko mi je sve to neobično. Ipak, u sebi sam se pitala da li je moguće da se baš ja dopadam takvom muškarcu.
Prošlo je desetak minuta, pa pola sata. On nije prilazio. Samo je stajao sa svojim društvom, razgovarao i povremeno pogledom tražio mene.
Počela sam da se nadam da će skupiti hrabrost i prići mi. Nisam želela da prva napravim korak, ali sam se potajno radovala pomisli da bi se nešto lepo moglo dogoditi.
Kada je prošlo skoro sat vremena, konačno se pokrenuo.
Srce mi je ubrzano zakucalo. Popravila sam kosu, pokušala da izgledam smireno i čekala da mi priđe.
Zaustavio se ispred mene, nasmešio se i rekao:
„Izvini, moram nešto da te pitam.“
Nasmejala sam se i odgovorila:
„Izvoli.“
Pogledao me je, a zatim kratko zastao, kao da pokušava da pronađe prave reči.
„Znam da će zvučati čudno, ali već skoro sat vremena pokušavam da skupim hrabrost da ti priđem.“
U tom trenutku sam se potpuno zbunila. Nisam očekivala takav odgovor.
„Zašto?“, upitala sam kroz osmeh.
„Zato što si mi zapala za oko čim sam ušao. Deluješ mi drugačije od ostalih devojaka ovde.“
Osetila sam kako mi obrazi postaju vreli. Nisam bila navikla na takve reči, pogotovo ne od muškarca koji mi se i sam dopao na prvi pogled.
Pomislila sam da će me pozvati na piće ili me pitati kako se zovem.
Ali onda je dodao:
„Izvini, ali moram nešto da ti kažem. Već sat vremena mi se mota jedan prijatelj oko glave i moli me da ti priđem umesto njega. On je mnogo stidljiviji od mene i ne zna kako da započne razgovor.“
U prvi mah nisam razumela šta govori.
„Čekaj, znači ti nisi prišao zbog sebe?“, upitala sam.
Nasmejao se i odmahnuo glavom.
„Pa, iskreno, i ja sam želeo da te upoznam. Ali moj prijatelj te je prvi primetio i celo veče me nagovara da mu pomognem.“
Pogledala sam prema njegovom društvu. Tamo je stajao još jedan mladić, vidno nervozan, koji je brzo skrenuo pogled kada je primetio da ga posmatram.
Nisam znala da li da se smejem ili da budem razočarana.
Posle toliko vremena provedenog u uverenju da me muškarci ne primećuju, konačno mi je prišao zgodan mladić, a onda sam saznala da je zapravo pokušavao da pomogne prijatelju.
Ipak, nisam želela da se povučem niti da dozvolim da mi neprijatnost pokvari veče.
„Pa dobro“, rekla sam uz osmeh. „A zašto tvoj prijatelj ne dođe sam i jednostavno mi se predstavi?“
Mladić se nasmejao i rekao da će pokušati da ga nagovori.
Nekoliko trenutaka kasnije, stidljivi prijatelj zaista je prišao. Bio je mnogo tiši od svog druga, ali je delovao iskreno. Predstavio se, izvinio zbog neobičnog načina na koji je započeo razgovor i pitao da li može da mi se pridruži.
Prihvatila sam.
Razgovarali smo, smejali se i ubrzo zaboravili na početnu neprijatnost. Ispostavilo se da imamo mnogo zajedničkih tema i da je, uprkos svojoj stidljivosti, veoma zanimljiv sagovornik.
Te večeri sam naučila da prvi utisak ne govori uvek sve o nekome. Nekada osoba koja deluje najneprimetnije može biti upravo ona sa kojom ćemo se najbolje razumeti.
A što se zgodnog mladića tiče, i on nam se kasnije pridružio, pa smo ostatak večeri proveli u razgovoru i smehu.
Nisam otišla kući sa velikom ljubavnom pričom, ali jesam sa osmehom na licu i osećajem da ponekad treba dozvoliti životu da nas iznenadi.
Jer nikada ne znamo kako će početi neki lep susret — ponekad je dovoljan jedan pogled, malo hrabrosti i razgovor koji nismo planirali.