Kucnem im na vrata, a one se unutra tiho smiju. Nakon nekoliko trenutaka jedna otvara vrata i pita me šta želim.
„Gdje je hrana koju sam ostavila na stolu?“, upitala sam.
Prvo su se pravile da ne znaju o čemu pričam, ali sam odmah primijetila kese pored kreveta. Bila je to hrana koju mi je mama spakovala za cijelu sedmicu.
Rekla sam im da nije problem ako su gladne i da bih im dala da su me pitale, ali da nije u redu uzimati tuđe stvari bez pitanja.
Jedna od njih mi je tada hladno odgovorila:
„Pa šta? Svakako uvijek imaš hrane. Donijeće ti tvoji opet.“
Tada sam shvatila da se uopšte ne radi o tome da nemaju šta da jedu. Navikle su da im mi ostale dajemo sve što zatraže, pa su počele da smatraju da na to imaju pravo.
Pozvala sam ostale cimerke i ispričala šta se dogodilo. Ispostavilo se da nisam bila jedina kojoj su nestajale stvari. Jednoj je nestala kafa, drugoj sredstva za higijenu, a trećoj nekoliko namirnica iz frižidera.
Odlučile smo da više ništa ne dijelimo s njima dok ne promijene ponašanje. Takođe smo obavijestile gazdu o problemima sa smećem, prljavim suđem i bukom.
Gazda je došao već sljedećeg dana i ozbiljno razgovarao s njima. Rekao im je da će, ako se situacija ponovi, morati da potraže drugi smještaj.
Odjednom su znale i oprati suđe i iznijeti smeće.
Najviše me pogodilo što smo ih sve vrijeme žalile, misleći da nemaju dovoljno novca za hranu. Kasnije smo saznale da su novac koji su dobijale uglavnom trošile na cigarete, izlaske i druge stvari.
Od tada sam naučila jednu važnu stvar: lijepo je pomoći nekome kome je pomoć potrebna, ali dobrota ne znači da treba dozvoliti drugima da je iskorištavaju.